Poslednjih dvadeset godina Centralna obaveštajna agencija, kao i čitav američki bezbednosni sektor, bili su fokusirani na globalni rat protiv terorizma. Kako se taj period završava ili makar gubi na zamahu, CIA se, poput Ministarstva odbrane, okreće strateškoj konkurenciji sa Rusijom i Kinom. To podrazumva nove organizacione i operativne izazove. Ako Amerika želi da uspe u ovoj višeslojnoj, dinamičnoj eri takmičenja sa Moskvom i Pekingom, CIA mora imati vodeću ulogu i dobiti odgovarajuće resurse.
U sklopu ovog zaokreta, direktor CIA-e Vilijem Berns je početkom oktobra najavio stvaranje novih centara za rešavanje problema Kine i transnacionalnih pretnji poput pandemije i klimatskih promena. Promene koje je Berns najavio nastupaju samo šest godina nakon što je njegov prethodnik Džon Brenan najavio sličnu reorganizaciju agencije u deset centara, i samo četiri godine nakon što je Majk Pompeo najavio stvaranje centara za Iran i Koreju, a u sklopu većih centara za Bliski istok i Istočnu Aziju. Cilj ovih organizacionih promena bio je približavanje službenika i analitičara, te optimizacija rada službe.
Po uzoru na centar za antiterorizam, trebalo je da novi regionalni centri pojednostave prikupljanje, analizu i prenošenje podataka, opslužujući operativne grupe na terenu. Ovaj pristup je u velikoj meri pozajmljen iz operativnog modela Združene komande za posebne operacije (JSOC) Ministarstva odbrane. Oproban u ratovima u Avganistanu i Iraku, JSOC je postao izuzetno uspešan u lociranju i eliminaciji ciljeva. JSOC je postao toliko efikasan da se jedna misija nadovezivala na drugu, tako da su jedinice tokom jedne noći izvršavale nekoliko akcija pre nego što bi se vratile u bazu.
Nakon 11. septembra, CIA je, kao i ostatak aparata nacionalne bezbednosti, preusmerila svoju energiju na sprečavanje sledećeg talasa napada, za koje se verovalo da će sigurno doći i da će biti još gori. Agencija je prebacila svoj fokus sa strateških pretnji na pripremu obaveštajnih podataka na operativnom i taktičkom nivou, kako za vojsku tako i za tajne antiterorističke misije, koje su uglavnom izvršavali dronovi i paravojne jedinice. Uprkos njihovoj efikasnosti, američki narod nikada neće saznati sve detalje ovih misija. Agencija je preduzimala akcije za koje nije bilo pravnih presedana i koje se u drugačijim okolnostima ne bi ni izvodile.
Suština je u tome da rezultati u borbi protiv terorizma nisu uporedivi sa uslovima strateškog nadmetanja. Otkrivanje namera Centralnog komiteta u Pekingu ili pozicija ruskog oligarha u Kremlju dugoročna je igra koja zahteva mnogo više strpljenja i finese od eliminacije terorističke mete. Na primer, nisko rangirani službenik ambasade u Africi zahteva mnogo vremena, brige i pažnje, kako bi po povratku u svoju matičnu zemlju postao agent sa specifičnim veštinama i uticajem.
I zaista, tokom i neposredno nakon Hladnog rata, „Ruska kuća“, kako se neformalno zvao centar za Evropu i Evroaziju, bila je je fokusirana na najteže mete, i u skladu s tim segmentirana. Na neki način, umnožavanje operativnih centara odražava zastareli model aktivnosti službe. Način prikupljanja i analiziranja obaveštajnih podataka danas više centralizovan kao nekada, čak ni u hodnicima „Ruske kuće“ i njenog kineskog pandana. Oficiri i analitičari nisu toliko razvdvojeni kao što su bili tokom Hladnog rata i njegovih neposrednih posledica. Zaista, ovo je možda ključna lekcija iz globalnog rata protiv terorizma: operativni centri stvaraju obaveštajni vakum, u kojem bezbednosne pretnje nesmetano rastu.
Naravno, postoje razlozi za makar delimično razdvajanje oficira i analitičara. Prvo, operativna bezbednost se čuva kada analitičari ne znaju identitete ili kodna imena agenata. Što je širi pristup kritičnim informacijama, veći je rizik da informacije procure, bilo omaškom ili preprodajom. Ovakve strepnje nisu nimalo preterane. Njujork Tajms je nedavno izvestio o strogo poverljivom dopisu koji upozorava stanice i ispostave CIA-e da je alarmantan broj doušnika zarobljen ili ubijen. Ljudski obaveštajni rad verovatno je rizičniji nego ikada u istoriji CIA-e, pre svega zbog pojave globalne tehnologije nadzora. Koordinisanje agenata i operativni poslovi izazovniji su nego u doba Hladnog rata. Dostupnost jeftinih kamera i mogućnost hakovanja globalnih baza podataka otežali su proces regrutovanja i vođenja agenata.
No, kako je nedavno istakao bivši operativni oficir Mark Polimeropulos: „Uprkos tehnološkim izazovima poput biometrije i pametnih uređaja, CIA se i dalje moraj sastajati sa agentima bilo gde, bilo kada, uz pravilno planiranje i pametno izvršenje.“ Ljudski obaveštajni rad uvek je bio i ostao najteži, ali je apsolutno neophodan. To znači povratak na stratešku i sveobuhvatnu bezbednost, umesto brzog ciljanja i eliminacije meta. Amerika mora da reafirmiše ljudski aspekat obaveštajnog posla, ako misli da opstane u borbi živaca sa Moskvom i Pekingom.
(TheHill/Joshua Huminski-ZTP, foto: Twitter)
