Madurova taktika: Zašto je predsednik Venecuele zapretio aneksijom Gvajane

To je jedina stvar oko koje se slaže skoro čitavo stanovništvo. Generacijama su Venecuelanci učeni da ispravna mapa njihove zemlje treba da sadrži veliki deo susedne Gvajane. Spor je dobio na značaju od 2015, kada je ExxonMobil, američki naftni gigant, obznanio seriju otkrića kod obala Gvajane, uključujući teritorijalne vode na koje Venecuela polaže pravo. Dakle, kada su propagandisti predsednika Nikolasa Madura razmišljali kako da njihov nepopularni lider, koji se suočava sa izborima sledeće godine, mobiliše narodne mase, referendum o vekovnom graničnom sporu izgledao je kao isplativa taktika. Uz mnogo patriotske pompe i celodnevnog izveštavanja na državnoj televiziji, glasanje je održano 3. decembra.

Biračima je postavljeno pet pitanja u kojima se sugeriše da bi postojeća granica, dogovorena 1899. godine, mogla da bude proglašena nelegalnom i ponovo iscrtana. Najprovokativnije pitanje je bilo poslednje; glasači su upitani da li se slažu da Venecuela treba da apsorbuje dve trećine sadašnje kopnene mase Gvajane, formirajući sasvim novu državu. Rezultat referenduma je bio predvidljiv, pogotovo što režim koji ga organizuje ima reputaciju nameštanja izbora. I zaista, nije bilo organizovane kampanje za glasanje protiv. Prema CNE-u, izbornoj agenciji koju kontroliše vlada, svih pet pitanja dobilo je više od 95% glasova za. Ali izlaznost je bila mala. CNE je saopštio da je pristiglo 10,6 miliona glasova. Ali je odbio da kaže da li se svako pitanje računa kao jedan glas. Pretpostavlja se da jeste, i da je manje od 2,2 miliona od 21 miliona registrovanih birača zaista glasalo. To je manje od 2,4 miliona koliko je u oktobru učestvovalo na opozicionim predizborima, a koje vlada nije podržala. Marija Korina Mačado, žestoka kritičarka Madura kojoj je režim zabranio preuzimanje funkcija, pobedila je one sa neverovatnih 93 odsto glasova.

Zaista je raspoloženje na dan referenduma delovalo izrazito apatično. Širom zemlje jedva da je bilo redova ispred hiljada biračkih mesta. Čak su i vladini mediji, utrenirani da stvaraju utisak da je Venecuela uspešna demokratija, jedva uspevali da pronađu grupe glasača za snimanje. Da li je to zabrinulo Madura? Čini se da nije. „Narod Venecuele je progovorio jasno i glasno,“ izjavio je autokrata, noseći besprekornu belu trenerku, dok se obraćao pristalicama u ​​blizini predsedničke palate u Karakasu. I bio je u pravu, ali ne onako kako je mislio. Ova izborna vežba se okrenula protiv njega. Ako narod nije želeo masovno da glasa za pozamašan deo Gvajane, čemu Maduro može da se nada na poštenim izborima, pod pretpostavkom da režim odluči da ih raspiše? „Evo u čemu je problem: on je očajan kandidat, ali on to ne shvata,“ kaže jedan venecuelanski biznismen.

Tajming referenduma takođe deluje kao autogol za inače promućurnog Madura. U oktobru su predstavnici režima potpisali sporazum sa članovima opozicije o mogućem održavanju predsedničkih izbora 2024. U zamenu za neka skromna obećanja, SAD su ukinule niz sankcija, pre svega državnoj energetskoj kompaniji PDVSA. To znači da režim sada može da prodaje naftu po tržišnim cenama, a ne za bagatelu na crnoj berzi. Ako se olakšice produže u aprilu i ako PDVSA uspe da poveća proizvodnju, režimu sleduje neočekivani prihod od 5 do 6 milijardi dolara za 2024, kaže Francisko Monaldi sa Univerziteta Rajs u Hjustonu. To je približno 5% BDP-a Venecuele. Bajdenova administracija je nedavno podsetila Madura da mora da ispuni svoj deo dogovora, i to oslobađanjem američkih zatvorenika i rehabilitacijom zabranjenih političara, uključujući g-đicu Mačado, do kraja novembra. Činilo se da je Madurova vlada delimično ispunila ove zahteve nekoliko sati pre isteka roka. Prema dokumentu objavljenom 30. novembra, opozicionim političarima je data mogućnost žalbe do 15. decembra. (Ali, iako je režim pustio pet političkih zatvorenika u oktobru, skoro 300 ih je ostalo iza rešetaka.)

Izgleda da je Maduro odlučio da ponovo postane međunarodni parija. Referendum je razljutio susede Venecuele. Karikom, alijansa karipskih država, izdala je saopštenje u kojem snažno podržava teritorijalni integritet Gvajane. Brazil, koji je pod predsednikom Lulom da Silvom izbegavao da okrivi Madura za decenijsku ekonomsku katastrofu Venecuele, iskazao je nezadovoljstvo 3. decembra na klimatskom samitu COP28 u Dubaiju. „Ako postoji nešto što Južnoj Americi trenutno ne treba, to je konflikt,“ rekao je političar. „Moramo da se razvijamo i da poboljšamo živote naših naroda.” Uoči održavanja referenduma, venecuelanski ministar odbrane Vladimir Padrino Lopez uputio je implicitnu pretnju Gvajani. Granični spor „nije rat, za sada“, rekao je zvaničnik. Ipak, malo je verovatno da će Venecuela izvršiti invaziju na svog suseda. Iako „ima ogromnu vojnu prednost nad Gvajanom, Venecuela se ne bi suprotstavila samo Gvajani“, kaže Rosio San Migel, vojna analitičarka. SAD i Brazil bi ubrzo stali u odbranu male nacije, smatra sagovornica.

Maduro, koji je nesumnjivo ubeđivao sebe da je referendum briljantna ideja, samo je potvrdio svoju nepopularnost, iznervirao simpatizere u regionu i dao sebi za pravo da pripoji deo susedne zemlje, što bi u praksi značilo vojno samoubistvo. Hoće li ova pretnja lažnim ratom biti njegov Vaterlo? Hoće li bliski saradnici pomisliti da im je postao kamen oko vrata? Možda. Ali on je već pokazao neverovatnu sposobnost da se uporno vraća na scenu.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: Zurimar Campos/AFP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *