U vreme transparentnosti, teorija zavere je praksa.
Uz globalnu dostupnost informacija i akcije uzbunjivača poput Snoudena i Asanža, ušli smo u novu medijsku realnost. Poverljivost podataka svih vrsta sve je teže sačuvati, što dobro razumeju svetske obaveštajne agencije koje se sve više otvaraju ka javnosti, bilo preko svojih veb stranica ili profila na društvenim mrežama. Budući da se obaveštajni sektori izdržavaju budžetskim novcem, građani zaista „imaju pravo da znaju sve”. U takvoj atmosferi, samo je pitanje trenutka kada će i mnoge teorije zavere doživeti svoju potvrdu iz službenih izvora.
Balansirana agregacija vesti. Bez klikbejta, spama i reklama.
Mediji ne bi smeli da budu podređeni marketingu niti interesima krupnog kapitala i moćnih administracija. Takav poredak stvari za sada je nemoguće izbeći, pa se trudimo da ravnotežu uspostavimo oslanjanjem na raznovrsne novinske izvore. Takođe se pridržavamo principa slow media pokreta, koji nalažu uzdržavanje od nametljivog pristupa čitaocu, bilo količinom informacija ili jačinom senzacija. Vest nije roba. Usporimo.
„Balkan je svetska prestonica teorije zavere.” – Pedi Ešdaun (1997)
Izjava bivšeg administratora BiH ne govori samo o lokalnom mentalitetu, već sugeriše dublju psihološku funkciju velikih narativa. Kada se istorija lomi preko leđa običnog čoveka, teorija zavere je pokušaj da se razumeju motivi iza geopolitičkih planova koji ostaju van našeg domašaja. Uopšte, potreba za razumevanjem „šire slike” je način da se ublaže osećanja neizvesnosti i straha od haotičnosti društvenih zbivanja. S obzirom da zvanični mediji pružaju samo fragmente te slike, ljudi će je često nadograditi fantazijom, stvarajući jednu vrstu modernog predanja.
(ZTP)