Dometi post-kovid mera: Porast zaposlenosti širom južne Evrope je kratkog daha

Rekordnih 21,3 miliona španskih radnika je u poslu, dok je stopa nezaposlenosti najniža u poslednjih deset godina. Više mladih radi ili studira; postotak onih od 15 do 29 godina koji ne rade ni jedno ni drugo pao je sa 22,5% u 2013. na 12,5% u 2022. I zaista, širom južne Evrope (uključujući Francusku), sve više ljudi je zaposleno. Za deo kontinenta koji je uvek imao visoku nezaposlenost, čak i pre krize evrozone, to su dobre vesti. Ali kada se bolje pogleda, ovaj trend je manje impresivan nego što se čini. Za početak, zaposlenost raste širom razvijenog sveta, ne samo u Evropi. Španija i dalje drži prvo mesto po nezaposlenosti u OECD-u, klubu uglavnom bogatih zemalja, a sledi je Grčka. Italija i Francuska ne zaostaju mnogo. Nezaposlenost mladih je iznad evropskog proseka po celoj južnoj Evropi, osim u Portugalu. Ovaj region ostaje izuzetak u svetu veoma niske nezaposlenosti.

Malo je verovatno da će se situacija popraviti. Oporavak juga nakon pandemije, podstaknut oživljavanjem turizma i velikim javnim deficitom, bliži se kraju. Velikodušne isplate iz EU fonda za oporavak od kovida-19 počeće da presušuju nakon 2024. Stopa nezaposlenosti u Francuskoj je porasla sa 7,3% na 7,4% u trećem kvartalu, što je loša vest za predsednika Emanuela Makrona i njegovo obećanje o punoj zaposlenosti do 2027. Veća nezaposlenost na jugu delimično je nasleđena iz proteklih kriza. U Španiji su mnogi radnici napustili školu da bi zaradili od građevinskog buma tokom 2010-ih, pre nego što im je finansijska kriza uništila perspektivu. U novije vreme pandemija je teško pogodila turističke destinacije. Otuda je u Italiji, Grčkoj i Portugalu neobično veliki procenat radnika bio bez posla duže od šest meseci. Ali krize su samo jedan deo problema. Kada je dobar deo radno sposobnog stanovništva konstantno nezaposlen, krivi su strukturni faktori. Tri stvari se moraju poklopiti da bi radnici pronašli posao.

Prvo, potrebne su im prave veštine. Portugal, Italija i Španija prednjače u Evropi po udelu niskoobrazovanih radnika: 35-40% onih od 25-64 godine ima samo srednje obrazovanje ili niže, u poređenju sa oko 17% u Nemačkoj (ili Francuskoj). Oni koji se ipak upišu na univerzitet često dobijaju upitne beneficije. Svega nekoliko državnih univerziteta u Španiji i Italiji zauzima visoko mesto na globalnom rang-listi, dok većina ima slabe veze sa tržištem rada. Usko stručno obrazovanje koje bi moglo da pruži korisnije veštine je prezreno i nedovoljno razvijeno. Francuska je subvencionisala pripravnički rad sa 20 milijardi evra samo u 2022, kopirajući nemački sistem poslovne obuke. Ali kritičari kažu da bi većina korisnika sredstava ionako dobro prošla. Drugi uslov je da radnici žive tamo gde im je posao. To nije uvek slučaj. U Italiji i Španiji, stope nezaposlenosti su i dalje veće na jugu nego na severu. U Kadizu i Granadi ta stopa je iznad 20%, u poređenju sa 6% u nekim severnim regionima Španije. Radnici se nerado sele zbog privremenih ugovora, koji su uobičajeni u južnoj Evropi. Prodaja kuće na jeftinijem jugu obično ne donosi dovoljno novca za kupovinu nove kuće na skupom severu. A ako bake i deke vode brigu o deci, napuštanje porodice stvara dodatne probleme.

Najzad, mnoge firme u južnim zemljama imaju problema u samom procesu zapošljavanja. Svaka zemlja ima svoje nevolje. U Španiji su privremeni ugovori široko rasprostranjeni jer je status stalno zaposlenih radnika preterano regulisan i teško ih je otpustiti. Firme imaju jednako malo motiva da ulažu u veštine privremenog osoblja koliko i radnici da se presele zbog kratkoročnog zaposlenja. Nedavne reforme su smanjile opterećenje koje proističe iz ugovora o radu, dok je postotak privremenih ugovora takođe opao. I to je nešto. U Francuskoj su kolektivni ugovori, visoki minimalci te izdašne naknade za nezaposlene dugo depresirale zaposlenost. Nedavne promene po uzoru na nemačke reforme iz ranih 2000-ih bile su od pomoći, ali bez dalekosežnih efekata. Što se tiče Italije, njezine mnogobrojne male firme imaju nisku produktivnost, a samim tim i niske plate. Birokratija demotiviše njihov razvoj. Aktuelna vlada želi da smanji poreze na niže plate i podstakne ugovore na određeno vreme. Potonje bi moglo da podigne broj zaposlenih, ali će pogoršati uslove rada osim ako se ne deregulišu i ugovori na neodređeno vreme. U svakom slučaju, zemlja koja decenijama nije generisala gotovo nikakav privredni rast nastaviće da se bori sa otvaranjem novih radnih mesta.

Čini se da političarima u južnim zemljama ništa od ovoga ne smeta. To je možda zato što neki od „nezaposlenih“ zapravo rade u ogromnoj sivoj ekonomiji južne Evrope. Budući da zaposlenost svakako raste zahvaljujući post-kovid merama, izostala je volja za suočavanje sa teškim strukturnim pitanjima. Kako se oporavak bliži kraju, to bi se moglo promeniti. „Rastući brojevi nezaposlenih su veliki problem za Makrona, nakon što je zacrtao 5% nezaposlenosti,“ smatra Filip Martin, šef francuskog nezavisnog Saveta za ekonomsku analitiku. Nezaposlenost je delom posledica jednog od pozitivnih aspekata južne Evrope: tesno povezanih zajednica i porodica. Umesto da se presele u drugi deo zemlje da bi našli posao, mladi ljudi često ostaju sa roditeljima i traže bolje prilike. To je loše za ekonomski rast, efikasnost i radna mesta. Ali izgleda da većini roditelja i dece to nimalo ne smeta.

(TheEconomist-ZTP, foto: Brendan McDermid/Reuters)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *