Evropu je zahvatila energetska kriza. Zalihe prirodnog gasa toliko su nategnute da su cene porasle za gotovo 400 odsto od početka godine. Komunalna preduzeća prelaze na energiju uglja, pa čak i lož ulja, dva najprljavija goriva na svetu. Zbog toga su neki optužili Rusiju, koja čini 35 odsto evropskog uvoza gasa, da koristi energetske resurse kao političko oruđe. Odnosi su dodatno zaoštreni kada je ruski ambasador u Evropskoj uniji Vladimir Čižov sugerisao da bi nestašica gasa mogla da se reši ako Evropa prestane da tretira Rusiju kao „protivnika“.
Optužbe da Rusija namerno ograničava snabdevanje gasom nisu „ništa drugo do politički ostrašćena i potpuno isprazna reotrika,“ rekao je Vladimir Putin na dugo očekivanoj energetskoj konferenciji u Moskvi prošle nedelje. Putinove izjave dolaze u trenucima žestoke rasprave o tome da li Rusija koristi svoju dominantnu ulogu na evropskom tržištu gasa radi postizanja političkih ciljeva, uključujući primoravanje Nemačke na finalno odobrenje kontroverznog gasovoda Severni tok 2, ili uskraćivanje tranzitne naknade Ukrajini za ruski gas koji teče ka Evropi.
Kritičari ruske kompanije Gazprom ukazuju na procenu Međunarodne agencije za energiju (IEA), objavljenu 21. septembra, u kojoj se navodi da bi „Rusija mogla da poboljša dostupnost gasa Evropi“. Putin se oštro usprotivio izveštaju IEA, navodeći da je Gazprom već poslao 10 odsto više gasa nego u istom periodu 2020. Ukupan izvoz gasa iz Rusije u Evropu povećao se za 15 odsto, ako se uračunaju isporuke prirodnog tečnog gasa (LNG) sa Jamalskog poluostrva.
Čak i među kritičarima Rusije retko ko će tvrditi da je za trenutnu energetsku krizu u potpunosti kriv Gazprom. Sticaj negativnih faktora, uključujući hladnu zimu praćenu toplim letom, veliku potražnju za LNG-om u Aziji, manjak vetroenergije i drastično smanjenje evropske proizvodnje gasa doprineli su krizi. Ali ključna pitanja ostaju: Zašto Rusija ne izvozi više, budući da ima razvijenu gasovodnu mrežu? Da li namerno uskraćuje gas evropskim tržištima? Ako je tako, šta Kremlj želi da postigne? Odgovori na ova pitanja moraju uzeti u obzir i tržišne faktore i geopolitiku. Odnos Moskve prema evropskoj energetskoj krizi je osetljiva igra u kojoj ruska vlada želi da postigne tri cilja: obezbedi dovoljno gasa za domaće potrebe, ubrza aktiviranje Severnog toka 2 i uskrati Ukrajini dodatni profit od tranzita ruskog gasa ka Evropi.
Prošlog leta, evropski trgovci gasom i komunalna preduzeća primetili su da Gazprom smanjuje svoje isporuke kroz gasovod Jamal-Evropa koji prolazi kroz Belorusiju i Poljsku, kao i kroz gasovod koji prolazi kroz Ukrajinu. Gazprom, koji ima monopol na izvoz gasa, rekao je da prednost mora dati punjenju domaćih kapaciteta koji su iscrpljeni od prošle zime. Drugi navodni razlog bio je požar u pogonu za preradu gasa Novi Urengoj, koji je izbio početkom avgusta. Dostupni podaci pokazuju da Gazprom zaista mora da napuni domaće zalihe gasa nakon duge i hladne zime. Prema procenama portala Bloomberg, domaća skladišta Gazproma u aprilu su bila na svega 16 odsto kapaciteta umesto uobičajenih 35 do 40 odsto. Baš kao i u Evropi, hladno vreme i oporavak industrijske proizvodnje nakon pandemijskog zastoja iscrpeli su zalihe. To znači da kompanija mora da obezbedi blizu 60 milijardi kubnih metara gasa, što je dve trećine nemačke potrošnje u 2020, da bi domaća skladišta imala stabilne zalihe tokom predstojeće zime.
Gazprom je stoga usvojio politiku punjenja domaćih rezervi, istovremeno servisirajući svoje ugovorne obaveze prema Evropi, ali bez dodatnih isporuka. Dakle, restrikcije gasa iz Gazproma, zajedno sa rastom potražnje za LNG-om u Aziji, opustošili su evropsko tržište. Prema rečima zamenika ruskog ministra energetike Jevgenija Grabčaka, ruska skladišta će biti puna do 1. novembra. Tada bi Gazprom mogao da preusmeri dodatne količine gasa ka Evropi, ali do tada, kako su upozorili analitičari, neće biti pomoći iz Gazproma kako bi se ublažila evropska gasna kriza.
Početak dodatnih isporuka je trenutak kada politika stupa na scenu, jer postoji nekoliko potencijalnih ruta za te pošiljke. U ukrajinskom tranzitnom sistemu, izgrađenom tokom sovjetske ere, postoji mnogo slobodnih kapaciteta za prenos gasa iz Zapadnog Sibira u Evropu. Od 2000-ih, nakon što se Ukrajina oduprla ruskim pokušajima da kupi njene gasovode, Kremlj se odlučio za izgradnju zaobilaznih puteva. Neki od njih, poput Turskog toka, transportuju gas iz starijih gasnih polja u južnu Evropu preko Turske, čime se zaobilazi Ukrajina i jačaju odnosi Moskve sa Ankarom. Drugi, poput Severnog toka 1 i 2, povezuju novija gasna polja i komercijalno su isplativiji. Jasno je da je izgradnja ovih gasovoda bila izuzetno skupa i da je omogućila podizvođačima da se obogate; reč je o firmama Arkadija Rotenberga i Genadija Timčenka, dvojice dugogodišnjih Putinovih prijatelja, čija su imena stavljena na američku listu sankcionisanih lica u martu 2014, nakon aneksije Krima.
Krajem 2019, ukrajinski Naftogaz je sa Gazpromom potpisao ugovor o gasnom tranzitu do 2024. Ugovor obavezuje Gazprom da godišnje pušta najmanje 40 milijardi kubnih metara gasa kroz Ukrajinu, i da mora nadomestiti kapacitete ako pošiljke zakasne. Gazprom može da kupi dodatne kapacitete na mesečnoj aukciji, obično po višoj ceni. Na sastanku sa ruskim rukovodiocima iz sektora energetike 6. oktobra, Putin je stavio do znanja da Rusija ne želi da isporučuje dodatni gas preko ukrajinskih gasovoda. „Dalje povećanje obima izvoza nema ekonomskog smisla za Gazprom, jer će i troškovi biti veći,“ rekao je Putin. „Mnogo je jeftinije snabdevanje gasom preko novih gasovoda, čime se štedi oko 3 milijarde dolara godišnje.” U prevodu, Moskva ne želi da Kijev ubira dodatni profit. Kremlj je vrlo dosledan u svom tvrdom stavu prema Kijevu i jačanju uticaja Rusije na Ukrajinu. Uskraćivanje prihoda od tranzita gasa jedan je od načina da se to postigne.
Istovremeno, Rusija pokušava da pogura Nemačku da ubrza proceduru za Severni tok 2. Putin i drugi ruski zvaničnici jasno su rekli da je prevazilaženje zakonskih prepreka oko gasovoda jedan od načina za ublažavanje krize na evropskom tržištu gasa. Izgradnja podvodnog cevovoda je završena, ali je još uvek potrebno konačno odobrenje nemačke Federalne mrežne agencije i Evropske komisije za početak isporuka gasa. Gazprom je već počeo da puni cevovod gasom, za šta će biti potrebno oko mesec dana i blizu 1,5 milijardi kubnih metara gasa.
Ishod regulatornog odobrenja za Severni tok 2 zavisi od formiranja nove nemačke vlade. (Jedan od viđenih koalicionih partnera, Zeleni, bili su otvoreno kritični prema projektu.) Berlin i Brisel će morati da se dogovore o kapacitetu Severnog toka 2 koji Gazprom može da koristi. Iako je Gazprom jedini izvor gasa u ovom trenutku, Kremlj bi mogao da uključi i kompaniju Rosnjeft, čime bi srušio višedecenijski monopol Gazproma na izvoz ruskog gasa. Rusija takođe pokušava da privoli Evropu da vanredne isporuke prima sa nove gasne platforme u Sankt Peterburgu. Prelazak na Sankt Peterburg sa evropskih gasnih čvorišta poput Roterdama, dao bi Gazpromu i drugim ruskim kompanijama veću tržišnu moć.
Da li će Rusija uspeti da postigne sve ove ciljeve istovremeno zavisiće od tržišnih uslova, evropske politike, obima proizvodnje zelene energije i nadolazeće zime u Evropi i Rusiji. Iako Gazprom nema moć da sam povrati ravnotežu na evropskom tržištu, aktuelna energetska kriza pokazuje da će Rusija još dugo ostati moćan igrač u strateškom okruženju EU.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Getty)
