Alternativa gasnim redukcijama: Solarni geoinženjering postaje prihvatljiva ideja

Kakvu promenu čini jedna decenija. Otprilike, toliko često se održava Otvorena naučna konferencija, koju organizuje Svetski program za istraživanje klime (WCRP). Na prethodnom okupljanju 2011, tvrdi Džim Harel, klimatski naučnik i član WCRP-a, skoro niko nije pričao o geoinženjeringu. Reč je o ideji svesnog uplitanja u gobalnu klimu radi hlađenja planete, čime bi se neutralisali najgori efekti globalnog zagrevanja izazvanog gasovima staklene bašte. Na ovogodišnjem sastanku, održanom u Ruandi, dr Harel je održao uvodno predavanje na ovu temu. Bilo je „na stotine studija, razgovora i objava“, kaže naučnik, što odražava širi pomak u razmišljanju. Iako je geoinženjering dugi niz godina bio predmet ozbiljnog naučnog interesovanja, ekološke nevladine organizacije i političari su ga uglavnom izbegavali. Sada to počinje da se menja.

Od početka ove godine, solarni geoinženjering, takođe poznat i kao modifikacija sunčevog zračenja (SRM), bio je u fokusu izveštaja koje su objavili Evropska komisija i Parlament, američka vlada, Komisija za očuvanje klime (COC) i četiri zasebna tela UN-a. Zajednička teza im je da, s obzirom na globalni neuspeh u smanjenju gasnih emisija, treba pažljivo ispitati rizike i koristi od SRM-a. Razumevanje kako ljudi mogu da promene klimu u svoju korist počinje razumevanjem kako su to već učinili na svoju štetu. Kada sunčeva svetlost stigne do Zemlje, oko 70% se apsorbuje (ostatak se reflektuje nazad u svemir pomoću oblaka, leda i slično). Ta apsorbovana energija se na kraju ciklusa reemituje kao infracrveno zračenje. Ali ne uspeva sve da se vrati u svemir. Gasovi staklene bašte, kao što je ugljen-dioksid, apsorbuju infracrveno zračenje, zadržavajući deo reemitovane toplote. U početku nesvesno, ljudi su podebljavali taj atmosferski pokrivač. Količina ugljen-dioksida u atmosferi porasla je 1,5 puta od vremena prve industrijske revolucije do danas, podižući prosečne temperature za oko 1,2°C u istom periodu.

Većina rešenja za klimatske promene računa na zamenu fosilnih goriva čistim izvorima energije poput vetra, sunca i nuklearnih centrala. Solarni geoinženjering je pak usredsređen na drugu stranu jednačine. Umesto da omogući da više energije pobegne sa Zemljine površine, cilj je da se spreči njeno pristizanje povećanjem albeda planete, tj. njene sposobnosti da reflektuje sunčevu svetlost. Priroda je već završila posao oko dokazivanja ovog koncepta. Zemljin albedo može da bude privremeno izmenjen vulkanskim erupcijama, koje izbacuju čestice i gasove u vazduh. Sumpor dioksid je posebno efektan zbog načina na koji se kombinuje sa vodom i formira sumporne aerosole, tj. maglu koja se podiže visoko i raspršuje svetlost. Godine 1991, Pinatubo, vulkanska planina na Filipinima, izbacio je 15 miliona tona ove materije u atmosferu. To je bilo dovoljno da se planeta ohladi za oko 0,5°C duže od godinu dana. Ljudi već rade nešto slično sagorevanjem fosilnih goriva koja sadrže sumpor, kao što su ugalj ili mazut koji pokreće velike brodove. Pošto se ove emisije dešavaju blizu tla, čestice bivaju zarobljene u troposferi, najnižem sloju atmosfere. Ovaj proces ima efekat hlađenja od možda nekoliko desetih delova stepena Celzijusa, ali je takođe toksičan i ugrožava živote stotina hiljada ljudi na godišnjem nivou.

Najbolje istražena verzija SRM-a oslanja se na isti mehanizam. Ideja je da se sumpor dioksid, ili druge hemikalije poput kalcijum karbonata ili praha napravljenog od aluminijuma ili dijamanata, ubrizgaju ne u troposferu, već u stratosferu, koja počinje na 20 km iznad površine Zemlje. Takve čestice bi se bolje raspršivale od onih sa brodova ili vulkana i duže bi se zadržavale u vazduhu. To podrazumeva i manju potrebnu količinu za dati nivo planetarnog hlađenja. Prema nekim procenama, reflektovanje dodatne sunčeve svetlosti koje bi suzbilo prosečne temperature za 1°C zahtevalo bi ubrizgavanje oko 2 miliona tona sumpora u stratosferu godišnje. To je daleko manje nego što nastaje vulkanskim erupcijama i sagorevanjem fosilnih goriva, i koštalo bi nekoliko desetina milijardi dolara godišnje, dok se troškovi dekarbonizacije svetske ekonomije mere bilionima. U tom smislu, solarni geoinženjering deluje daleko jeftinije. Ali problema ima na pretek. Iako je zatražila dodatna istraživanja, Evropska komisija je ranije ove godine saopštila da, s obzirom na trenutno stanje stvari, SRM „uključuje neprihvatljiv nivo rizika za ljude i životnu sredinu“. COC je preporučio da zemlje stave moratorijum na korišćenje SRM-a, uključujući sve eksperimente velikih razmera ili bilo koju aktivnost sa „rizikom od značajne prekogranične štete“.

Neki rizici se tiču potencijalnog uticaja SRM-a na vremenske prilike. Početna izučavanja mehanizama solarnog geoinženjeringa pretpostavljala su ogromne količine ubrizgavanog sumpora. To je imalo naučnog smisla, jer snažan input čini fenomen lakim za razumevanje. Ali modeliranje je pokazalo da bi tako drastične promene u energetskom balansu gornjih slojeva atmosfere mogle da poremete tropske monsune, sezonske kiše od kojih zavisi poljoprivreda mnogih zemalja. Potonja istraživanja su, koristeći realističnije brojke, dala pozitivnije projekcije. Godine 2020, naučnici sa Univerziteta Harvard su zaključili da odmereno zatamnjenje sunca ne bi značajno promenilo količinu padavina širom sveta. Takođe su nejasni efekti prskanja aerosola na hemijski sastav stratosfere. Moglo bi doći do pojačavanja hemijskih reakcija koje razgrađuju molekule ozona, usporavajući oporavak ozonskog omotača i propuštajući više kancerogenog, ultraljubičastog zračenja do tla. A povećanje nivoa ugljen-dioksida ne uzrokuje samo zagrevanje planete. Dobar deo gasa apsorbuju okeani, gde se formira ugljenična kiselina. Okeani su stoga kiseliji nego što su bili tokom prethodnih 2 miliona godina. Pošto SRM ne umanjuje emisije ugljen-dioksida, ovaj problem bi ostao nerešen.

Povoljna cena koja solarni geoinženjering čini tako privlačnim takođe je izvor dodatnih problema. Vejk Smit, istraživač geoinženjeringa na Univerzitetu Jejl, pokušao je da projektuje cenu SRM-a za 2100. godinu. Istraživači su pretpostavili da svet neće dovoljno brzo smanjiti gasne emisije da bi obuzdao globalne temperature do kraja 21. veka. Pa ipak, zaključili su da bi cena bila 30 milijardi dolara godišnje za održavanje temperature na nivoima koje bismo dostigli do 2035. To je, kako ističe dr Smit, otprilike jednako sumi koju Amerikanci potroše na hranu za kućne ljubimce svake godine. I danas je takva suma dostupna većini velikih zemalja, a verovatno i koaliciji manjih. Stoga postoji rizik da bi pojedinačne bogate zemlje mogle da primene SRM tehnologiju protivno željama drugih. Najveća zebnja oko primene SRM-a tiče se „moralnog rizika“; imajući jeftiniju alternativu, mnogi bi odustali od pokušaja da smanje gasne emisije. Takvi pokušaji već sada propadaju. Ujedinjene nacije su 20. novembra objavile da će smanjenje gasnih emisija, planirano širom sveta za 2030. godinu, dovesti do zagrevanja od 2,5°C do 2,9°C do kraja veka. Zadržavanje temperature na 2°C, što je viši od dva cilja postavljena Pariskim sporazumom 2015, zahtevaće redukciju ugljeničnih gasova od najmanje 28% do 2030. godine.

Kritičari tvrde da metoda usisavanja ugljen-dioksida direktno iz vazduha, još jedna tehnologija koja još uvek ne postoji u praktičnom smislu, pokazuje da će zemlje iskoristiti sve što mogu kako bi izbegle bolno smanjenje gasnih emisija. Zagovornici ove ideje pak uzvraćaju da bi geoinženjering mogao da se iskoristi za kupovinu vremena. Sve ovo objašnjava negativnu reputaciju SRM-a među klimatskim aktivistima. Oni koji se protive skorašnjem interesovanju za ovu metodu, oštro su zacrtali svoje borbene linije. Testiranje mehanizama za isporuku čestica sumpora, koji je trebalo da se održi u Švedskoj 2021, otkazano je zbog lobiranja ekoloških aktivista. Godine 2022, američka firma Make Sunsets izvela je neovlašćeni eksperiment u severnom Meksiku, ispuštajući male količine aerosola iz balona kako bi proučila refleksiju sunčeve svetlosti. Meksička vlada je potom zabranila da se išta slično ponovi. U januaru 2022. više od 400 uglednih naučnika (mada više iz humanistike nego klimatologije) potpisalo je otvoreno pismo u kojem osporava solarni geoinženjering kao legitimnu temu istraživanja. Oni su pozvali vlade da se obavežu na „međunarodni sporazum o nekorišćenju“, uključujući bilo kakve eksperimente na otvorenom, kao i istraživačke programe i procene, čak i od strane organizacija kao što je Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC). Da li će potpisnici isterati svoje, još uvek nije izvesno.

I drugi tabui vezani za klimatske promene su vremenom oslabili. Još 2000-ih je koncept zaštite od klimatskih promena, npr. izgradnjom viših priobalnih zidova, bio je kontroverzan iz sličnih razloga iz kojih je SRM danas. Protivnici su smatrali da bi strategije prilagođavanja toplijem svetu odvratile pokušaje da se spreči njegovo zagrevanje. Ali rizične zemlje, posebno male ostrvske države, ipak su imale vlastite procene. Uporedo sa izazovima smanjenja emisija, tema adaptacije je postepeno skrajnuta. Ovih dana ona je deo nadležnosti IPCC-a. Nešto slično se dešava i sa SRM-om. Ova godina će gotovo sigurno biti najtoplija u istoriji. Berkeley Earth, američka istraživačka grupa, smatra da će prosečna temperatura u 2023. godini za 1,5°C premašiti predindustrijske nivoe, čime će biti prekoračen jedan od ciljeva zacrtanih Pariskim sporazumom. Dr Harel kaže da je potrebna ozbiljna studija izvodljivosti SRM-a, koju bi sprovela ustanova poput IPCC-a ili Svetske meteorološke organizacije. Naučnik smatra da bi takvo istraživanje rezultiralo snažnim argumentom protiv SRM-a, a ne podrškom njegovoj primeni.

Čini se da i kreatori politike sve više žele da ispitaju prednosti i mane SRM-a. Janoš Pastor vodi Karnegijevu inicijativu za upravljanje klimom (CCGI), koja podstiče diskusije o različitim klimatskim tehnologijama, uključujući SRM. U početku je, kako kaže, SRM smatran krajnje nerealnim. Sada političari i zvaničnici ipak raspravljaju o njegovoj ulozi u klimatskoj politici. Niko od sagovornika CCGI-a nije protiv daljeg istraživanja ideje. Možda se najveći pomak dogodio u siromašnim zemljama, koje rizikuju najveću štetu i od porasta temperatura i od neželjenih posledica SRM-a. Anote Tong je bivši predsednik Kiribatija, male ostrvske države u Pacifiku kojoj preti porast nivoa mora. U prošlogodišnjem intrevjuu za New Yorker rekao je da će, ukoliko svet nastavi sadašnjim putem, uskoro doći do tačke u kojoj „mora nastupiti ili geoinženjering ili potpuno uništenje“.

(TheEconomist-ZTP, foto: Euronews)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *