Čini se da takozvana metodska gluma doživljava renesansu. Benedikt Kamberbeč i Kirsten Dunst navodno nisu razgovarali na setu novog filma Power of the Dog, kako bi ostali u svojim likovima. Takođe se navodi da je Lejdi Gaga pričala isključivo sa italijanskim akcentom tokom svih devet meseci snimanja filma House of Gucci, koristeći ga čak i kada je zvala svoju majku.
Džered Leto je takođe sledebenik ove škole. Dok je igrao Džokera u filmu Suicide Squad, glumac je navodno svojim kolegama slao leševe životinja. Metju Mekonahi je, pak, toliko smršao zbog uloge u Dallas Buyers Club da je oštetio svoj vid. Danijel Dej-Luis je zahtevao da ga filmsko osoblje gura u invalidskim kolicima i hrani na kašičicu tokom snimanja filma My Left Foot, gde je igrao Kristija Brauna, slikara rođenog sa cerebralnom paralizom.
Ali nisu svi jednako zagrejani. Glumac Martin Frimen je nedavno prozvao Džima Kerija zbog njegovih preteranih gegova tokom snimanja filma Man on the Moon iz 1999, što je uključivalo „punjenje džepova smrdljivim sirom i druženje sa ekipom Hell’s Angels-a“. Friman je istakao: „Bilo je to najbahatije, sebičnije, narcisoidnije je*eno s*anje koje sam ikada video… Morate ostati u realnosti, što ne znači da se ne gubite između ‘akcije’ i ‘ reza’, ali mislim da je sve ostalo apsolutna pretenciozna glupost.” Iako mnogi glumci pokušavaju da u potpunosti „postanu” lik kojeg igraju koristeći metodsku glumu, izgleda da postoji ozbiljno nerazumevanje pojma i šta je njegov osnivač zapravo imao na umu.
Začetnik „metoda“ bio je američki profesor glume Li Strazberg koji je 1930-ih osmislio ovu glumačku tehniku navodno po ugledu na Konstantina Stanislavskog, ruskog pozorišnog praktičara. Strazberg je u svojoj knjizi A Dream of Passion izneo uverenje da „osnovnom zadatku glumca (treniranju unutrašnjih veština) prethodi razvoj opuštenosti i koncentracije“. Cilj ovih vežbi je da se „oslobodi izražajnost glumca” jer „nervno-mišićna napetost otežava prenošenje i pravilno doživljavanje misli, senzacija i emocija”.
Tipična vežba metodske glume podrazumeva da glumac sedi na stolici i dovodi se u veoma opušteno stanje. Zatim će evocirati sećanje iz svoje prošlosti koje pobuđuje veoma snažne emocije. Tokom vežbe, glumac opisuje šta je nosio, kakva je bila temperatura i kako je to uticalo na njega, dok ne oseti prvobitnu emociju. Strazberg je verovao da je ova vežba omogućava glumcima da iznova i iznova rekreiraju istu emociju, po potrebi i uz potpunu kontrolu, pošto je to „zapamćena emocija“ pa se neće doživljavati kao prava emocija. Nije poenta u tome šta se zaista desilo glumcu, već „šta vidi, čuje, dodiruje, kuša, miriše i šta doživljava“.
U suštini, metodski glumac „koristi vlastitu stvarnost da bi se pravilno povezao sa likom u sceni“; glumac bi trebalo da se ponaša na realan način, da zaista izvodi akciju ili oseća emociju, a ne da se pretvara da to čini. Strazberg ni u jednom trenutku ne traži od metodskog glumca da ovaj proces nastavlja van pozorišta ili filmskog seta. Izgleda da postoji zabuna oko ideje da metodski glumac treba neprekidno da „živi život lika“. Ova verzija potiče od Stanislavskog, ali je nepotpuna. U svom glavnom glumačkom tekstu An Actor Prepares, autor je zapisao: „U dramskoj umetnosti, ulogu morate živeti svakog trenutka dok je igrate, i tako svaki put.” Što će reći, živeti život lika na sceni.
Ni on ni Strazberg nikada nisu rekli da treba ići dalje od toga. Međutim, to je ono što mnogi ljudi smatraju metodom – uranjanje u ulogu toliko duboko, da glumac više nije „on sam“ već ta druga osoba. To očigledno nije metodska gluma, već nešto sasvim drugo. Takođe, korisno je biti skeptičan prema pričama o glumcima koji su se tako duboko uranjali u uloge. Zvuči zanimljivo, ali zapitajte se da li glumac može da živi poput lika od pre 100 godina? Kako svaki dan stiže na snimanje, da li nosi pametni telefon, kako obavlja kupovinu?
Vraćajući se na primer Kamberbeča, Dunst je potvrdila da nisu razgovarali na setu jer su se njihovi likovi toliko prezirali. Ali je nastavila: „Tako je ljubazan, i toliko Britanac, iako sam imala sam stav ‘Ne mogu da pričam sa tobom!’… Nismo uopšte razgovarali tokom snimanja osim ako nismo išli na večeru vikendom, svi zajedno, ili se igrali sa našom decom.” Reklo bi se da nisu razgovarali na setu jer su se njihove porodice toliko zbližile da nisu želeli da to utiče na njihove glumačke zadatke. I to nema nikakve veze sa metodskom glumom.
(TheConversation-ZTP)
