U intervjuu za TV emisiju „Uvda“ prošle nedelje, bivši šef Mosada Josi Koen rekao je da je izraelske operacije u Iranu izvodio „operativni tim Mosada“ čiji pripadnici govore „strane jezike“. Iz pitanja i odgovora u ovom otkrivajućem intervjuu bilo je lako zaključiti da je „tim“ koji je izveo operaciju krađe iranske vojne nuklearne arhive 31. januara 2018., bio sastavljen od stranaca.
Mosad angažuje strane državljane za svoje operacije u Iranu i drugde. Izraelski i međunarodni mediji već su pisali o tome. Možemo pretpostaviti da su ti ljudi dobro plaćeni; (iranski portparoli ih inače nazivaju „plaćenicima“.) Ali kada šef Mosada to sam prizna, stvara se lažni utisak da je izraelska obaveštajna služba, inače jedna od najboljih i najprofesionalnijih na svetu, samo banda koja deluje kao autsorsovana kriminalna organizacija.
Izraelskoj obaveštajnoj zajednici uvek su asistirali stranci. Neki su bili Jevreji i radili su dobrovoljno ili za određeni honorar; neki su imali ideološke motive poput identifikacije sa državom Izrael i njenim naporima. Drugi su bili nejevreji različitih religija i nacionalnosti, regrutovani da bi prikupljali informacije ili pružali logističku pomoć, rentirali sigurne kuće i vozila, učestvovali u nadzoru, praćenju ili kurirskim zadacima. Svaka obaveštajna služba koristi raznovrsne operativne kapacitete i oruđa. Mosad i Vojnoobaveštajne specijalne snage koristile su strane agente zbog lakšeg pristupa metama u opasnim prekograničnim akcijama. To se dešavalo u Libanu, Siriji ili Iraku, ali samo u slučaju krajnje nužde.
Mosad je uvek davao prioritet „plavo-belim“ agentima, dakle izraelskim građanima, naročito u osetljivim operacijama poput atentata i sabotaže. Razlog je nacionalni ponos, ali i činjenica da su u tako opasnim situacijama Izraelci pouzdaniji od stranaca čiji su motivi uglavnom finansijski ili osvetnički. Štaviše, Mosadovi agenti u terenskim jedinicama poput Kidona imaju odgovarajuću vojnu pozadinu i osećaj nacionalnog ponosa. Svesni su da rizikuju živote zbog svoje zemlje i svojih porodica. Služba se često oslanja na iste agente kako bi suzila krug ljudi upućenih u osetljive informacije.
Ipak, Mosad je u poslednje dve decenije pretrpeo drastične promene. Njegov domet je sada globalan, i potrebe su se promenile. Prešlo se sa taktičkih i hirurških na strateške operacije. Više ne može da angažuje samo Izraelce sa dvostrukim ili trostrukim državljanstvom, a i biometrijske pasoše je teško falsifikovati. Zato regrutuje timove koji nemaju direktne veze sa Izraelom, obučava ih, oprema i šalje u akciju. Ovaj korak nije bilo lako načiniti. Visoki službenici Mosada osećaju i dozu stida zbog manjka nezavisnih resursa i okretanja strancima.
Koen je krađu iranske nuklearne arhive opisao kao scenario iz holivudske mašte, poredeći je sa akcionom komedijom Ocean’s Eleven. Iako je radnja filma svima dobro poznata, postoje brojne nepoznanice kada je reč o aktivnostima Mosada. Na primer, da li stranci rade na isti način kao izraeski operativci? Iz kojih nacija dolaze? Ko sve pripada Mosadovoj „međunarodnoj brigadi“? Kako su vrbovani i kakvo psihološko profilisanje su prošli? Gde i kako su obučavani?
Uz dužno poštovanje iranskim kontraobaveštajcima, navedene stavke njima su i dalje misterija. Tek je intervju bivšeg šefa Mosada rasvetlio neke stvari i dao rivalima uputstva za špijunsku slagalicu. Pomenute operacije su izvođene i pre Koenovog mandata, ali su držane u strogoj tajnosti. Poslednje što će obaveštajna služba da učini je da otkrije svoje operativce, ali Koen je probušio Mosadov plavo-beli balon i javno ga ispuhao. U svom tipično arogantnom nastupu, kao da je bio ponosan na to.
Koen je svesno podilazio pitanjima Ilane Dajan, voditeljke „Uvde“. Ona je gledaocima objasnila kako su agenti pobegli sa dokumentima teškim oko pola tone. Takođe je saznala da je izvlačenje tima iz Irana zahtevalo nekoliko kamiona sa istim registarskim tablicama kako bi se zametnuo trag. Pitanje je zašto je Mosadov oficir za bezbednost dozvolio Koenu da objavi takve detalje. Oficir jeste pod njegovom komandom, ali bilo je presedana. Bilo je službenika koji su znali da zauzmu stav, da odlučno raspravljaju sa šefovima odeljenja, pa čak i sa glavom Mosada, i da ih ubede da određena otkrića mogu ugroziti reputaciju službe.
Baš poput kancelarije bivšeg premijera Netanjahua, Koen je tretirao Mosad kao organizaciju koja treba da služi njegovim potrebama i premijerskim ambicijama. Na rastanku je prodao sve što je smatrao zgodnim za prodaju, kao da su Mosadove tajne njegovo privatno vlasništvo. Na pitanje gde se danas nalazi iranska arhiva, odgovorio je: „Kod mene je“, da bi odmah ustuknuo i rekao: „U Mosadu je“. Važno je napomenuti da su dokumenti iz nuklearne arhive stari najmanje 20 godina. Poslednji značajan dokument je iz 2003., dakle sačinjen 15 godina pre operacije.
U aprilu 2018., bivši premijer Netanjahu obznanio je krađu arhive na svečanoj konferenciji za štampu. On i Koen su hvalili samu operaciju, prećutavši značaj ukradenih dokumenata. Akcenat je bio na ubeđivanju tadašnjeg predsednika SAD-a Donalda Trampa da se povuče iz nuklearnog sporazuma. SAD su zaista uvele jednostrane sankcije Teheranu, ali je izraelski trijumf ostao simboličan. Iran danas obogaćuje uranijum do 60% čistoće i bliži je nuklearnom oružju nego ikada pre. Mada je Koen to žestoko poricao u intervjuu, istina je očigledna. On i Netanjahu su napravili ozbiljan strateški propust sa kojim će vlada Benet-Lapid morati da se suoči.
(Haaretz-ZTP, foto: Haim Zach/GPO)
