Izum digitalnog skladištenja podataka promenio je način na koji proizvodimo, manipulišemo i čuvamo informacije. Prelomna tačka bila je 1996. godina, kada je digitalno skladištenje postalo isplativije za čuvanje informacija na papiru. Tehnologije skladištenja podataka su veoma raznovrsne. Najzastupljeniji su magnetna memorija (HDD, traka), optički diskovi (CD, DVD, Blu-Ray) i poluprovodničke memorije (SSD, fleš drajv). Svaka od ovih memorija ima svoju specifičnu primenu.
Poluprovodničke memorije se najviše koriste u prenosivoj elektronici, optička memorija se uglavnom koristi za filmove, softver i igrice, dok magnetno skladištenje dominira kod podataka velikog obima, uključujući lične računare i servere. Sve tehnologije digitalnog skladištenja rade po istim principima. Delovi informacija mogu se čuvati u bilo kom materijalu koji sadrži dva specifična i promenljiva fizička stanja. U binarnom kodu, digitalne informacije se čuvaju kao jedinice i nule, poznate kao bitovi. Osam bitova čini jedan bajt. Logička nula ili jedinica dodeljuju se svakom fizičkom stanju. Što su ova fizička stanja manja, to se više bitova može spakovati u uređaj za skladištenje.
Širina digitalnih bitova danas je oko 10 do 30 nanometara (milijarditi deo metra). Ovi uređaji su veoma složeni, jer je za čuvanje podataka na ovoj skali potrebno manipulisati materijalom na atomskom nivou. Digitalne informacije su toliko ukorenjene u svim aspektima društva da se rast proizvodnje informacija čini nezaustavljivim. Svakog dana čovečanstvo generiše 500 miliona tvitova, 294 milijarde imejlova, 4 miliona gigabajta Fejsbuk podataka, 65 milijardi WhatsApp poruka i 720.000 sati novog sadržaja na Jutjubu.
Tokom 2018., ukupna količina kreiranih, kopiranih i potrošenih podataka u svetu iznosila je 33 zetabajta (ZB), odnosno 33 triliona gigabajta. Suma je 2020. narasla na 59 ZB i predviđa se da će do 2025. dostići zapanjujućih 175 ZB. Jedan zetabajt je 8.000.000.000.000.000.000.000 bitova. Da biste mogli da vizualizujete ove brojeve, zamislite da je svaki bit kovanica od 1 evra, debljine oko 3 mm. Jedan ZB sastavljen od kovanica bio bi dugačak 2.550 svetlosnih godina. Svake godine proizvedemo 59 puta toliko, a procenjena stopa rasta je oko 61 odsto.
Većina digitalnih podataka čuva se na tri tipa lokacija. Prvi se odnosi na sve uređaje Interneta stvari – računare, pametne telefone i sve druge uređaje za skladištenje informacija. Drugi uključuje infrastrukturu poput tornjeva mobilnih mreža i servera ustanova i kancelarija kao što su univerziteti, vlade, banke i fabrike. Treći tip su tzv. jezgra, odnosno tradicionalni serveri i oblaci podataka. U svetu postoji oko 600 takvih centara, od kojih svaki ima preko 5.000 servera. Od toga se 39 odsto nalazi u SAD-u, dok je udeo Kine, Japana, Britanije, Nemačke i Australije oko 30 odsto.
Najveći serveri na svetu su China Telecom Data Center iz kineskog Hohota, površine blizu 1 kvadratnog kilometra, i Citadela u američkoj državi Nevada, koja zauzima 0,6 kvadratnih kilometara i koristi 815 megavata snage. Da bi se zadovoljila sve veća potražnja za skladištenjem podataka, na svake dve godine izgradi se oko 100 novih centara. Pri stopi rasta od 50 odsto godišnje, broj digitalnih bitova će za 150 godina dostići nemoguću vrednost, premašujući broj svih atoma na Zemlji. Otprilike za 110 godina, snaga potrebna za održavanje svih digitalnih centara premašiće današnju globalnu potrošnju električne energije.
(TheConversation-ZTP, foto: Xinhua/Alamy)
