Vest da je Mario Dragi, bivši šef Evropske centralne banke, u sredu dobio mandat za formiranje nove italijanske vlade, međunarodni posmatrači su dočekali sa olakšanjem. Kao neko ko je spasio evro u vreme krize suverenog duga 2011-12., Dragi će preuzeti upravljanje nad svojom problematičnom zemljom koja prolazi kroz tešku zdravstvenu, ekonomsku i političku krizu.
U stvarnosti, međutim, Dragijeva nominacija je loš nagoveštaj za budućnost Italije. Njegovo imenovanje predstavlja politički poraz za gotovo čitavu italijansku političku klasu, sa jednim značajnim i opasnim izuzetkom.
Najočigledniji gubitnik je najveća pojedinačna stranka u italijanskom parlamentu, Pokret pet zvezdica (M5S). Pokret je dobio početni zamajac protiveći se tehnokratskoj vladi koju podržala EU, na čelu sa premijerom Mariom Montijem, u vreme dok je Dragi službovao u ECB-u. Sada, nakon skoro tri godine na vlasti, M5S ostavlja zemlju u sličnom stanju u kojem ju je zatekao – u rukama drugog EU tehnokrate i bivšeg bankara GoldmanSachs-a, sa vrlo tankom podrškom u narodu.
U međuvremenu je obećanje M5S da će radikalno transformisati italijanski politički sistem izgubilo svaki kredibilitet. Novajlije koje je pokret doveo na vlast bile su nadmašene od strane iskusnih profesionalaca, sve dok se i sami nisu utopili u redove političara koje je trebalo da zamene. Pokret sada pokušava da zadrži svoja poslanička mesta i verovatno će se podeliti oko podrške Dragiju, jer njegovi predstavnici znaju da bi na novim izborima pretrpeli zanačajne gubitke.
Glavne partije takođe izlaze poražene iz ove krize, jer su se pokazale nesposobnim da prevaziđu sitna rivalstva i brzoplete manevre za preotimanje vlasti, te da sveopšte italijanske neprilike rešavaju u okvirima redovne parlamentarne procedure.
Mateo Renci, nekada popularni premijer iz redova levog centra, inicirao je ovu krizu iz čisto političkih razloga, jer je smatrao da borbu za vlast ne treba obustavljati čak ni tokom vanrednih okolnosti. On će sada imati još skromniju ulogu u vladi čija je osnovna svrha da politiku ostavi po strani kako bi se nosila sa hitnim problemima.
Odlazeći premijer Đuzepe Konte i dalje uživa široku popularnost jer je obezbedio veliki paket pomoći od Evropske unije, ali je nesmotreno ušetao u Rencijevu zasedu. Naivno je očekivao da će moći da formira alternativnu većinu uz podršku drugih partija levog i desnog centra, kao i Pokreta pet zvezdica. Taj plan je propao i Konte će verovatno ostati praznih ruku pre nego što je uopšte i počeo da sprovodi program pomoći koji mu je doneo popualrnost.
Čak su i navodne snage reda i stabilnosti, predsednik Serđo Matarela i sam Dragi, oslabljeni ovakvim ishodom. Razlog je to što se od Dragijeve vlade ustavom zahteva da pridobije većinsku podršku u parlamentu. To znači da sitna rivalstva i politička neslaganja koja su dovela do sadašnje krize neće nestati. Dragi će svoj politički kapital morati da troši na održavanje slabe i rascepkane koalicije, te istovremeno biti na milost i nemilost stranaka koje je sačinjavaju. Ovo teško da je recept za institucionalnu stabilnost i dobro upravljanje.
Dragijeva glavna prednost je veliki priliv gotovine koji će uskoro stići u okviru paketa evropske pomoći za oporavak od pandemije. To znači da neće morati strogo da sledi politiku štednje koju je ranije primenjivao Mario Monti, a koju je Dragi lično propisivao sa mesta šefa ECB-a. Ali odluka o trošenju svežih sredstava mogla bi da bude razlog za polemiku koliko i sama štednja, jer će svi želeti deo kolača.
Dragiju će sigurno biti teže u rovovima italijanskog parlamenta nego u uglađenim hodnicima Evropske centralne banke. Spekuliše se da je njegova glavna ambicija da sledeće godine zameni Matarelu na mestu italijanskog predsednika, za šta Dragija smatraju vodećim kandidatom. Ali do tog cilja predstoje teški meseci političkih trvenja iz kojih verovatno neće izaći neoštećen.
Jedini istinski dobitnik aktuelne krize je vođa ekstremno desne Lige za sever Mateo Salvini. Za sada je ponudio podršku Dragijevom rukovodstvu, postajući tako važan faktor za njegov budući opstanak. Međutim, Salvini je naznačio da ovo smatra samo privremenim rešenjem, pre svega u svetlu panedmijske krize, te da će se vratiti redovnim poslovima do izbora 2022. Sve ankete pokazuju da bi njegova stranka prošla vrlo dobro, što je i posledica političkih prepucavanja koja su obeležila prethodnih par nedelja.
Stoga je najverovatniji scenario slaba i kratkotrajna vlada, primorana da se kreće u uskim okvirima oko kojih se široki spektar stranaka može složiti. Nakon toga se može očekivati krajnje desna koalicija sa Salvinijem na čelu, uz podršku neofašista Braće Italije Đorđe Meloni i obnovljene Snage Italije Silvija Berluskonija.
Ovo pokazuje da je Italija i dalje u narativu koji je zarobio evropsku politiku od ekonomske krize 2008-2011: da su populizam i tehnokratija jedina dva jedina realna pristupa savremenoj politici. Iako se obično doživljavaju kao suprotnosti, ova dva koncepta su pokazali mogućnost simbioze. To dovodi do stalnih oscilacija među njima, ne samo u Italiji, već i u mnogim drugim zapadnim demokratijama poput Grčke, Španije, Francuske, Britanije, pa čak i SAD-a.
Na tragu ovih iskustava, svet bi trebalo da prevaziđe iluziju o lakom tehnokratskom rešenju za duboku krizu predstavničke demokratije, gde je moderni populizam samo jedno od njenih lica. Populizam i tehnokratija su dve strane iste medalje, kojima se možemo suprotstaviti samo obnovom ključnih demokratskih procedura koje su tako spektakularno propale u Italiji. Stoga tehnokratska vlada Maria Dragija neće biti široko prihvaćeno rešenje za političke nevolje Italije, već još jedan simptom njene nespremnosti da se sa njima suoči.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: AP)
