Kada je LinkedIn, poslednja američka društvena mreža koja je radila u Kini, prošlog meseca objavila da napušta zemlju, to se smatralo konačnim raskidom između američkih i kineskih društvenih medija. Ali za većinu korisnika u Kini, zatvaranje LinkedIn-a nije bio veliki gubitak. Tokom desetogodišnjeg rada kompanije u zemlji, i borbe da stekne lojalne pratioce, Kinezi su imali mnoštvo drugih opcija. Peking je godinama ograđivao svoju digitalnu sferu, što se ogledalo u cenzuri Fejsbuka i Tvitera, i uspeo da stvori ogroman, dinamičan ekosistem društvenih medija.
Američko-kineski odnosi sve više su svedeni na geopolitičko nadmetanje, zbog čega su diskusije o kineskim društvenim mrežama obično vezane za politiku. Ali analitičari kažu da je ovo samo jedna strana priče, i to ona koja zanemaruje inovacije u kineskim društvenim medijima. Kineski građani se susreću sa novim propisima i cenzurom diskusija o svemu, od serije Squid Game do toksične radne kulture. „Mislim da većina ljudi nema jasnu predstavu o tome kako izgleda svakodnevni život u Kini,“ kaže Džeremi Daum iz kineskog centra pri Jejl univerzitetu. „Suviše smo skloni da nagađamo šta se tamo zaista dešava.“
Kina ima najveće tržište društvenih medija na svetu, sa oko 927 miliona aktivnih korisnika. Medijasfera je pretrpela dramatične promene u poslednjih nekoliko godina. Do određenog trenutka bilo lako porediti bilo koju kinesku društvenu mrežu sa zapadnim pandanom. Takva poređenja više nisu moguća, jer su kineske platforme evoluirale do te mere da prestižu Fejsbuk, Tviter i Instagram. „U Kini su društveni mediji duboko integrisani sa drugim platformama, bilo da je to plaćanje robe, dostava hrane, bankarstvo ili ulična navigacija,“ ističe Silvija Lindner, profesorka na Univerzitetu u Mičigenu.
Reč je o takozvanim super aplikacijama koje korisnicima omogućavaju višestruke aktivnosti poput kupovine, slanja poruka, novčanih uplata ili rezervacije letova, sve na istoj platformi. Uzmimo WeChat, ogromnu platformu za razmenu poruka sa više od milijardu korisnika mesečno. WeChat je u vlasništvu Tencenta, kineskog konglomerata vrednog 69 milijardi dolara koji takođe ima udeo u velikim holivudskim blokbasterima i popularnim video igrama. Iako je formalno reč o servisu za razmenu poruka, njegove mogućnosti su postale gotovo sveobuhvatne. U svetu WeChat-a, korisnici takođe mogu da podižu kredite, kupuju u prodavnici, kupuju na internetu, organizuju dostavu hrane, naručuju taksi i rezervišu avionske karte.
„WeChat se koristi za sve. On je više od komunikacione aplikacije. On je aplikacija za plaćanje, za čitanje vesti, bukvalno za sve,” naglašava Daum. „Postao je internet u malom, praktično zaseban ekosistem… Ne postoji pandan tome u SAD-u.” WeChat-ov ekosistem jedan je od nosećih stubova u ogromnoj arhitekturi kineskih društvenih medija. Tražite romantični izlazak? Na raspolaganju vam je Tantan, Momo ili nekoliko drugih aplikacija za upoznavanje, od kojih neke nude mogućnost striminga kako biste bolje procenili potencijalne partnere. (Popularnim svetskim aplikacijama poput Tindera može se pristupiti samo preko virtuelne privatne mreže.)
Za dokono skrolovanje, tu je Weibo, popularna platforma za mikroblogovanje, ili Douyin, aplikacija za kratke video snimke koja je prethodila TikToku. Iako su i TikTok i Douyin u vlasništvu kineskog ByteDance-a, Douyin je tehnološki napredniji jer korisnicima omogućava da odmah naručuju proizvode, rezervišu hotelske sobe i virtuelno obilaze mesta koja su zapazili na video snimcima. Industrija striminga takođe je uzela maha širom Kine, privlačeći stotine miliona ljudi u potrazi za intimnošću i vezom.
Ove platforme su predmet sve oštrijih ograničenja i očigledne namere Pekinga da ponašanje i društvene norme propisuje do najsitnijih detalja. Cenzura je nekada bila spora i nespretna, a Weibo je krajem 2000-ih imao status kritičkog medija. Korumpirani ili nasilni javni službenici često su bili razotkrivani u video snimcima kačenim na Weibo, a neretko i kažnjavani na osnovu toga. Ali to se brzo promenilo kada je vlast uhvatila priključak, a Komunistička partija Kine (KPK) inicirala ideološki rat i blokiranje zapadnih ideja. Obrušavanje na Weibo tokom 2013. praktično je uništilo kritičku debatu na ovoj mreži. Kada se deo političke diskusije prebacio u privatne grupe na WeChat-u, vlada ih je razbila 2017, optužujući organizatore za svaki politički nedopustiv sadržaj.
Sada se za ismevanje ratnih heroja KPK na mrežama može dobiti i zatvorska kazna, pri čemu nije samo politički sadržaj pod strogom kontrolom. Poslednjih godina, propisi su počeli da zadiru u privatnu sferu, cenzurišući naizgled bezazlene teme. Korisnici koji se opuštaju uz ASMR snimke ili žele da gledaju mukbang (južnokorejska takmičenja u prejedanju), sada su uskraćeni za svoja zadovoljstva. Ovi sadržaji se smatraju neprikladnim i vulgarnim fetišima, i stoga su zabranjeni. Striming je na meti države otkako je postao popularan 2014, a najnoviji propisi čak diktiraju kako influenseri smeju da se oblače i govore. S obzirom na razmere i ozbiljnost propisa, aplikacije su prinuđene da odvoje ogromne količine novca za praćenje ponašanja korisnika. Tokom 2020, ByteDance je zaposlio oko 20.000 moderatora za nadziranje i cenzurisanje postova.
Baš kao što se Fejsbuk našao na udaru kritika zbog narušavanja privatnosti i širenja dezinformacija, i kineske kompanije se suočavaju sa antimonopolskim merama države. Prema novom kineskom zakonu o zaštiti ličnih podataka, korisnicima je sada teoretski omogućena veća zaštita od tehnoloških giganata. Kompanijama su nametnuta stroža pravila u pogledu informacija koje mogu da prikupljaju i dele, iako je neizvesno koliko će se ovi zakoni striktno primenjivati u praksi.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Tencent)
