Vizija ili realpolitika? Niksonova poseta Kini, pedeset godina kasnije

Pre pola veka Ričard Nikson je povukao kockarski potez koji je ušao u istoriju. Jednog hladnog, maglovitog februarskog jutra, sleteo je u Peking, prestonicu komunističkog režima koji Amerika nije zvanično priznavala, kako bi se susreo sa vremešnim kineskim vladarom Mao Cedungom.

Niksonovi motivi bili su navodno izrazito vizionarski. Te 1972, Kina je kao dom petine čovečanstva čamila u izolaciji, a njene granice bile gotovo zatvorene za ostatak sveta. Očajno siromašni, Kinezi su ulazili u šestu godinu Kulturne revolucije, ideoloških čistki i nasilja koje je povremeno bilo na ivici građanskog rata. Nikson, hladnoratovski jastreb koji je godinama blatio svoje političke oponente kao prokomuniste, došao je do uverenja da stabilan globalni poredak mora uključivati Kinu. „Ne možemo zauvek ostaviti Kinu van porodice nacija, da neguje svoje fantazije, podupire mržnju i preti svojim susedima,“ napisao je Nikson 1967. Njegova poseta je bila globalna senzacija, prenošena uživo na TV.

Ipak, uporedo sa dobrim namerama o okončanju kineske izolacije, Nikson i njegov savetnik Henri Kisindžer odleteli su u Kinu i iz drugih, prikrivenih razloga. U vreme kada su Kina i SSSR bili u tako lošim odnosima da se Mao plašio sovjetske invazije, Kisindžer i njegov šef videli su šansu za simetričnu diplomatiju i uspostavu globalnog balansa moći. Prema njihovim planovima, približavanje slaboj Kini značajno bi uznemirilo moćni Sovjetski Savez. Takođe su verovali da će tako ubrzati kraj američkog rata u Vijetnamu. Cena takve politike uključivala je izdaju saveznika; Nikson je bio spreman da prekine diplomatske veze sa rivalskom kineskom vladom, nacionalističkim režimom koji je pobegao na Tajvan nakon poraza u građanskom ratu. Ishod predsedničke posete 1972. bila je Šangajska deklaracija kojom je Amerika „priznala” da je Tajvan deo Kine, iako nije aminovala da Komunistička partija treba da upravlja ostrvom.

Arhivski zapisi sa kojih je skinuta oznaka tajnosti otkrivaju američko zadovoljstvo ciničnom realpolitikom. Nikson i najbliži saradnici računali su na korist od rizične diplomatije, ne samo za Ameriku, već i za kampanju za reizbor predsednika. Pričali su o genijalnosti i suptilnosti Maoa i njegovog premijera Džou Enlaja, uprkos užasima koji su se u to vreme odvijali u Kini. Pedeset godina kasnije, kineski lideri su pomalo nostalgični za tako pragmatičnom diplomatijom, sugerišući da je to najbolji način za popravljanje odnosa koji su u očajnom stanju. U telefonskom razgovoru od 27. januara, između ministra spoljnih poslova Vanga Jia i američkog državnog sekretara Entonija Blinkena, godišnjica Šangajske deklaracije pomenuta je bez podsećanja na Niksonovu posetu.

Ričard Nikson, Džou Enlaj, 25. februar 1972. (foto: Nixon Presidential Library)

Vang je citirao tačku deklaracije koja govori o poštovanju suštinskih razlika između američkog i kineskog društvenog sistema. On je Blinkenu rekao da je preduslov za mirnu koegzistenciju, i 1972.godine i u budućnosti, izbegavanje svake „namere da se druga strana promeni“. Čini se da poruka Kine glasi: ako je 1972. ušla u istoriju, sva zasluga pripada Maovoj i Niksonovoj sposobnosti da hladno odmere nacionalne interese, a ne uzvišenoj retorici o okončanju kineske izolacije. S obzirom na tako suvoparno shvatanje važnog događaja, The Economist je potražio mišljenja Kineza i Amerikanaca koji se sećaju susreta Nikson-Mao.

Ši Jinhong, stručnjak za Ameriku na Univerzitetu Renmin, imao je 20 godina u februaru 1972. On je skeptičan prema humanističkoj retorici o porodici nacija, i tvrdi da je Maova odluka da se sastane sa Niksonom i izađe iz strateške izolacije zapravo bila proračunat potez za odvraćanje Sovjetskog Saveza. Profesor Ši je uveren da su i Niksonovi motivi bili na sličan način nesentimentalni; hteo je da izvuče Ameriku iz Vijetnama a da Kina ne popuni regionalni vakum, te da se približi Kini na račun Sovjeta. Pošto je odnos snaga između Amerike, Kine i Rusije danas drastično izmenjen, Ši smatra da se lekcije iz 1972. ne mogu primeniti na aktuelnu situaciju. Insistiranje na nacionalnim interesima nije od pomoći, tvrdi profesor, jer su Amerika i Kina odlučile da teže stabilnosti „pod sopstvenim uslovima“, maksimizujući vlastitu moć.

Sasvim drugačija sećanja evocira Ža Đanđing, koja je 1972. bila 12-godišnja učenica u Pekingu. Njen otac je, kao i mnogi intelektualci, bio u radnom logoru. Ona se priseća teške i monotone svakodnevice ispunjene propagandom i strahom da će „možda ovako izgledati ostatak naših života“. Niksonov dolazak, iz uveliko demonizovane Amerike, ponudio je tračak nade da „postoji drugačiji svet“, kaže g-đica Ža, inače spisateljica sa prebivalištem u Njujorku. Vinston Lord, Kisindžerov pomoćnik, prisustvovao je sastanku Nikson-Mao kao zapisničar. On tvrdi da Šangajska deklaracija nije bila sračunata tako da ignoriše ideološka pitanja. Za njega je genijalnost dokumenta bila u veštoj formulaciji koja je odlagala nerešive probleme, poput statusa Tajvana, dok je dozvoljavala saradnju tamo gde je to moguće.

Nasuprot tome, diplomata i glavni prevodilac Niksonove delegacije, Čez Frimen, tvrdi da je Amerika propustila prilike stvorene 1972. zarad mira između Tajvana i Kine. On poziva Ameriku da podstakne Tajvan da pregovara i izbegne rat, mada priznaje da bi kineski vladari ukinuli neke demokratske slobode na Tajvanu. „Najverovatniji razvoj događaja će biti tragičan,“ kaže Frimen. Trgovinu i studentske razmene niko nije ni pominjao 1972. godine, kaže Nikolas Plat, član Niksonovog tima, koji je kasnije služio u prvoj američkoj državnoj kancelariji u Kini. Vremenom su „ta obična pitanja postala glavna spona“, kaže on, vođena „snagom radoznalosti“ između Amerike i Kine. Izvlačenje Kine iz izolacije bio je plemenit cilj 1972, ali radoznalost između Kine i Zapada danas je sasvim izbledela.

(TheEconomist-ZTP, foto: Keystone/Getty)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.