Tetovaže potiču iz tradicije antičkog sveta ali i kolonijalizma

Iako bi većina nas želela da zaboravi pandemiju što je pre moguće, neki su poželeli da imaju trajni podsetnik na aktuelnu krizu, i to u obliku tetovaže. Neke od ovih slika služe kao podsetnik na proteklu godinu, aludirajući na nestašicu toalet papira, socijalnu distancu i druge motive vezane za pandemiju. Ali onima koji su izgubili bliske osobe tetovaže mogu biti i pomen na žrtve bolesti. Ovo nije nov fenomen. Tetovaže su oduvek bile način izražavanja ljudskih emocija.

Kao istoričar tetovaža, često pitam ljude odakle tetovaže potiču. U odgovorima se obično pominju zemlje poput Kine i Japana, „negde iz Afrike ili Južne Amerike“, ili Polinezije. Zanimljivo je da u proteklih pet godina istraživanja ove teme niko nije odgovorio da su tetovaže možda nastale u Evropi ili Severnoj Americi. Pomenuta geografska područja otkrivaju dublju istinu o istoriji tetovaža. Ono što znamo i mislimo o tetovažama pod velikim je uticajem ugnjetavanja, rasizma i kolonijalizma.

Praksa tetoviranja bila je uobičajena u mnogim delovima antičkog sveta. Tetovaže su postojale i u drevnom Japanu i Egiptu. Novozelandski Maori vekovima praktikuju sakralno tetoviranje (Ta Moko) kako bi predstavili sebe kao pojedince, ali i naznačili pripadnost zajednici. Međutim, nijedna kultura ne može da tvrdi prvenstvo u izmevanju ove umetničke forme. Tetoviranje je bilo poznato u Evropi i Severnoj Americi još od antičkih vremena. Grci su na svojoj grnčariji prikazivali svoje tetovirane susede Tračane, inače govornike indoevropskog jezika. Rimski istoričari su dokumentovali da su Pikti, autohtoni stanovnici današnje severne Škotske, imali kompleksne tetovaže.

Najstarije sačuvane tetovaže pronađene su na mumificiranom telu starom 5.300 godina, zamrznutom u ledu i otkrivenom u planinama Italije 1991. Istraživači su 2019. pronašli igle za tetoviranje stare 2.000 godina na arheološkom nalazištu u jugoistočnoj Juti (SAD). Na bodljama kaktusa još su bili ostaci boje za tetoviranje. Istoričar tetovaža Stiv Gilbert objašnjava da je sama reč „tetovaža“ kombinacija markižanskih i samoanskih reči tatau i tatu. Mornari koji su istraživali polinezijska ostrva pomešali su ove reči prepričavajući svoja iskustva.

Ako su tetovaže postojale u Evropi i Severnoj Americi od drevnih vremena, zašto su zapadne kulture prisvojile i spojile ove dve reči umesto onih koje su već postojale u njihovim jezicima? Istraživanja su pokazala da su tokom 15. veka tetovaže postale lak način za razlikovanje između evropskih kolonizatora i kolonizovanih naroda, koji su posmatrani kao „necivilizovani“. Tetoviranje se još uvek praktikovalo u Evropi i Severnoj Americi, ali je ta praksa bila potisnuta u vreme kada je evropska kolonizacija bila u punom zamahu.

To je delimično bila posledica „hristijanizacije“ delova Evrope, sprovođene čišćenjem gradova i sela od paganskih i nereligioznih običaja, uključujući tetoviranje. Dok su katoličke crkve širile svoj uticaj putem misionara i kulturne asimilacije počevši od 391. godine, tetovaže su bile žigosane kao „nehrišćanske“. Prilikom zauzimanja područja Afrike, pacifičkih ostrva i Severne i Južne Amerike, zapadni kolonizatori su pronašli starosedelačka plemena i narode koji su bili tetovirani.

Iz ugla zapadnjaka, tetovaže su bile dokaz da je „neukroćenim domorocima“ potrebna pomoć „dobrih, bogobojažljivih“ Evropljana kako bi postali pravi ljudi. Čak su tetovirane pojedince iz ovih kultura prevozili natrag u Evropu i prikazivali ih kao uličnu atrakciju. U jednom takvom slučaju s kraja 17. veka, istraživači su oteli tetoviranu majku i dete sa nepoznate lokacije u Kanadi. Na oglasnoj table iz tog vremena pisalo je: „Zahvalimo Svemogućem Bogu što nam se svojom Rečju objavio, tako da nismo poput ovih divljaka i ljudoždera.“

Ljudi su plaćali da gledaju porobljena ljudska bića, donoseći otmičarima solidan profit i šireći svest o neophodnosti evropske ekspanzije, bez obzira na žrtve. Kidnapovanje tetoviranih osoba imalo je poražavajuće efekte na kulture iz kojih su otimani, jer su natetoviraniji pojedinci obično bili plemenske vođe ili sveštenici. Valja napomenuti da većina zarobljenika nije živela duže od nekoliko meseci nakon dolaska u Evropu, podležući novim bolestima ili teškoj neuhranjenosti.

Predrasuda o „tetoviranim divljacima“ još više je produbljena kada su se tetovirane osobe počele pojavljivati u karnevalskim i cirkuskim predstavama. Izvođači nisu samo pothranjivali narativ o  tetovažama kao „divljačkim“ ili „tuđim“, već su izmišljali razne tragične priče. Neki su tvrdili da su ih napali i prisilno tetovirali Indijanci, koje je javnost smatrala „divljacima“. Jedan od takvih izvođača bila je Amerikanka Nora Hildebrant. U realnosti, autor tetovaža bio je njen dugodišnji partner Martin Hildebrant. Njihova priča je bila vrlo konfuzna s obzirom da su na tetovažama uglavnom bili patriotski simboli poput američke zastave.

Uverenja kolonizatora prisutna su i danas. Tetovaže predstavljaju određenu stigmu u zapadnim društvima. Često ih nazivaju „lošim životnim izborom“ ili „smećem“. Neka istraživanja iz 2014. analiziraju istrajavanje stigme. Tetovaže vidim kao umetnost i način predstavljanja identiteta. Odgovarajući na osnovno pitanje „odakle dolaze tetovaže?“ rekla bih da potiču od svih nas, bez obzira na to u šta su evropski kolonizatori želeli da nas ubede.

(Allison Hawn/The Conversation-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.