Svetlana Tihanovskaja, bivša učiteljica i majka dvoje dece, nije izabrala da postane istorijska ličnost. Ipak, istorija joj je dodelila jednu od glavnih uloga u beloruskoj politici.
Uprkos manjku političkog iskustva, ona je postala oličenje borbe za transformaciju Belorusije iz poslušne bivše sovjetske republike u slobodnu i istinski nezavisnu naciju. Lideri razvijenih zemalja tretiraju je kao izabranu predsednicu, a beloruski narod pronalazi utehu u njenim jednostavnim, smirenim izjavama. Aleksander Lukašenko, diktator koji Belorusijom vlada poslednjih 26 godina, dovoljno je se plaši da ju je oterao iz zemlje nakon predsedničkih izbora u avgustu.
Takav razvoj događa niko nije očekivao. Svi glavni kandidati, uključujući supruga gospođe Tihanovske, našli su se u zatvoru. Istraživanja javnog mnjenja bila su zabranjena. Mediji i službe bezbednosti bili su čvrsto pod kontrolom predsednika. Lukašenko je dopustio da domaćica bez političkih apetita prijavi svoju kandidaturu, neki kažu, samo da bi dokazao jalovost opozicije.
Međutim, 9. avgusta, narod Belorusije je masovno glasao za Tihanovskaju, čije je jedino predizborno obećanje bilo puštanje političkih zatvorenika i održavanje slobodnih i poštenih izbora u roku od šest meseci. Kada se Lukašenko proglasio pobednikom, sa 80% glasova, narod je izašao na ulice. Diktator je poslao svoje batinaše da ih pretuku, baš kao što je to učinio 2006. i 2010. godine.
Ali ovog puta je nasilje bilo toliko ekstremno da je, umesto da raščisti ulice od demonstranata, izazvalo nacionalni ustanak. Ozbiljno uplašen, Lukašenko je Tihanovskaju uzeo za taoca i primorao je da pročita izjavu kojom se osuđuju protesti, a zatim je proterao iz zemlje. Ali ni ova taktika nije uspela.
„Kad sam stigla ovde, bila sam u očaju, spremna da odustanem,“ kaže liderka opozicije, sada smeštena u Viljnusu, glavnom gradu susedne Litvanije. „Osećala sam se kao izdajnik kada sam videla da ljudi iz pritvora izlaze poluživi, osećala sam krivicu.“ Ali umesto krivnje, od Belorusa je dobila podršku i saosećanje. „Kad su ljudi sutradan ponovo izašli na ulice, nakon svega što se dogodilo, znala sam da ne smem da stanem,“ kaže ona, boreći se da zadrži suze. I tako je, posle tri dana očajanja, snimila novi apel naciji i poručila da se protesti nastave.
Odrastajući u čvrsto kontrolisanoj Lukašenkovoj Belorusiji, Tihanovskaja se nije mnogo zanimala za politiku i istoriju zemlje, pa čak ni za njene simbole i jezik. „Beloruski sam govorila preko leta, kada bih išla kod bake i deke na selo,“ kaže ona, „inače sam pričala ruski.” Nikada se nije zamarala izborima i nije bila svesna pokreta nacionalne obnove koji je tinjao unutar umetničke i intelektualne elite. Nije mogla ni da zamisli da će članovi tog kruga, uključujući Franaka Viačorku, novinara i jednog od glavnih ideologa pokreta, postati njeni savetnici.
Za razliku od njih, nju nije uzbuđivala crveno-bela zastava privremene beloruske republike iz 1918. godine, nakratko vraćena kao barjak postsovjetske Belorusije, da bi je Lukašenko zgužvao tri godine kasnije. Znala je samo za zeleno-crvenu zastavu preuzetu iz sovjetske ere koju je Lukašenko ozvaničio. Pobeda Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu glavni je nacionalni praznik. „Za mene je Belorusija bila geografska teritorija unutar bivšeg Sovjetskog Saveza“, kaže ona.
Jedinstven među postsovjetskim liderima, Lukašenko je godinama gajio sovjetski umesto beloruskog nacionalnog identiteta, u nadi da će mu pripasti presto obnovljenog rusko-beloruskog carstva. Tu nadu je srušila pojava Vladimira Putina kao svemoćnog ruskog lidera nakon 1999. godine. Od Putinove aneksije Krima 2014., Lukašenko je pokušao da se predstavi kao čuvar suvereniteta zemlje.
Ali time je zakoračio u nepoznati prostor, koji su već okupirali nacionalisti naoružani društvenim mrežama, modernom tehnologijom, istorijom i idejama. Oni su na društvenoj mreži Telegram izgradili kanale komunikacije izvan državne kontrole, povezujući 3 miliona ljudi, što je polovina odraslih građana Belorusije. Lukašenko im je nesvesno davao gorivo za političke aktivnosti. Njegovo poricanje pandemije koronavirusa mobilisalo je civilno društvo; očigledno nameštanje izbora pretvorilo je rutinski proces u borbu za nacionalnu emancipaciju; najzad, Tihanovskaja, obična Beloruskinja, postala je zaštitno lice masovnog pokreta.
Međutim, protestima je nedostajala radikalna odlučnost. Idealna prilika se ukazala krajem avgusta, kada su hiljade građana opsedale pritvorski centar u kojem su demonstranti mučeni i premlaćivani tako da se njihovo vrištanje moglo čuti napolju. Ali u kritičnom trenutku, niotkuda, došlo je nekoliko stotina misterioznih „dobrovoljaca“ koji su formirali ljudski lanac i molili svoje „kolege“ demonstrante da ne upadaju u zatvor. Tako se upad u belorusku Bastilju ipak nije dogodio.
Od tada je Lukašenko uspeo da povrati određenu kontrolu i potisne demonstrante iz centra grada. Povukli su se u dvorišta i stambena područja, gde je teže pratiti i kontrolisati proteste. Lukašenko se nada da će energija protesta presahnuti, ali nedavna anketa poljskog sociologa pokazuje da je 84% građana spremno da nastavi demonstracije dok Lukašenko ne ode sa vlasti. Kremlj, koji je do sada politički i ekonomski podržavao Lukašenka, lagano priprema teren za tranziciju vlasti i promenu ustava.
Lukašenko će se verovatno još neko vreme držati za vlast. Ali crveno-bela zastava neće biti sklonjena sa ulica. „Ponosna sam što sam Beloruskinja. Mi smo nezavisna država usred Evrope. Naša spremnost da se založimo jedni za druge je ono što nas čini nacijom,“ kaže Tihanovskaja. Njena politička misija je daleko od svog završetka.
(TheEconomist-ZTP, foto: AFP/APA)
