Postoji mnogo ekonomskih i bezbednosnih objašnjenja za ukrajinsku krizu. I ona su korisna, ali nisu dovoljna. Kulturni, istorijski i verski razlozi sukoba Moskve i Kijeva sežu do bazičnih pitanja šta je Rusija, šta znači biti Rus i ko ima tapiju na nacionalne mitove. Na zvaničnom sajtu Kremlja, 21. jula 2021. objavljen je članak Vladimira Putina pod nazivom „O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca“. To je suštinski vodič kroz istoriju koja je oblikovala Putinova uverenja i stavove mnogih Rusa.
Prvo, Putin i većina Rusa smatraju da su Rusi i Ukrajinci isti narod, „bratske nacije“, pri čemu se jedna grupa naziva Velikorosi, a druga Ukrajinci ili Malorosi. Isto misle i o Belorusiji („Beli Rusi“). Kada je Rusija postala carevina 1547. godine, zvanična titula vladara bila je „car svih Rusija”. Sve te Rusije su proizašle iz država naslednica i kneževina prvobitne Kijevske Rusije, kojom su vladali razni članovi dinastije Rurikida, vikinškog naroda iz 9. veka. Ta dinastija je nastala u Novgorodu, a zatim se 882. preselila u Kijev, koji je postao prestonica federacije Rurikida. Poređenja radi, Moskva je tada bila duboka provincija. U pisanim dokumentima pominje se tek 1147. godine.
Upravo je zajedničko poreklo ono što razlikuje ruski odnos prema Belorusiji i Ukrajini od odnosa prema drugim bivšim sovjetskim republikama. Kazahstan, Estonija, Gruzija i ostali su možda bili sovjetski drugovi, ali Ukrajinci i Belorusi su bili rodbina. Rusija, Belorusija i Ukrajina jednako polažu pravo na svoje kulturne i političke pretke, što Putin svim srcem podržava. U njegovom članku stoji da je „kijevski presto imao dominantnu poziciju u Drevnoj Rusiji. To je bio običaj još od poznog 9. veka. ‘Pripovest o davnim vremenima“ je potomstvu ostavila reči proroka Olega o Kijevu: ‘Neka bude majka svih ruskih gradova.’” Religija, kako Putin sugeriše, ključna je dimenzija ovog odnosa. Istorija pominje Sv. Vladimira, poznatog i kao Vladimir Veliki ili Vladimir Krstitelj Slovena, vladara Kijevske Rusije koji je 988. godine prešao na pravoslavno hrišćanstvo i proglasio ga zvaničnom državnom religijom.
To preobraćenje, i njegov potonji brak sa vizantijskom princezom, stvorili su bliske veze sa Vizantincima. Vladimir Monomah, vladar Kijeva od 1113. do 1125. godine, voleo je sebe da naziva „arhontom cele Rusije“, služeći se grčkim terminom. Njegovo prezime potiče od porodičnih veza sa vizantijskim carem Konstantinom IX Monomahom. Konstantinopolj, gde je gradski patrijarh kao poglavar pravoslavne vere krunisao careve, bio je iznad kraljeva i arhonta. Ali ovaj poredak je poljuljan upadom moćnih istočnih osvajača, prvo Mongola, koji su sravnili Kijevsku Rusiju, razbivši je na brojne vazalne države, a potom Osmanlija koji su uništili i sam Konstantinopolj 1453. godine. Nekada ponosni Kijev ostao je u ruševinama, i više nije bilo vizantijskog cara koji bi vladao nad ruskim kraljevima.
Ali kako je mongolska moć oslabila krajem 15. veka, počevši od bitke na reci Ugri, delovi stare Kijevske države pokušali su da povrate svoj legitimitet, sada je nazivajući „Rusijom“. Međutim, na zapadu su se suočili sa drugim izazovima: moćna Poljska je anektirala veći deo današnje zapadne Ukrajine, a Litvanija je pregazila Belorusiju. Upravo je u tom periodu Ukrajina, nekada srce Kijevske Rusije, dobila svoje prepoznatljivo ime. Postoje dve vodeće teorije o tom imenu, jedna koju podržava većina istoričara, kao i ruska vlada, i druga koju uglavnom nameću ukrajinski naučnici i država.
Prva teorija kaže da nakon što je poljska kruna zauzela nekadašnje jezgro Kijevske Rusije 1569. godine, ta teritorija je dobila nezvanični naziv „Ukrajina“, jer se iz poljske perspektive graničila sa stepama i polunomadskim narodima poput tamošnjih Tatara. Prema drugoj teoriji, ukrajinski i staroslovenski jezici prave razliku između termina „ukrajina“ i „okrajina“. Oba su izvedena iz reči „kraj“ (granica) na staroslovenskom, ali postoji bitna razlika u prefiksu; u- znači „unutra”, a o- „okolo, oko“, pa bi u ovom kontektsu Ukrajina bila „zemlja vezana za centar“ ili „zemlja koja se graniči sa centrom“, što bi značilo da su zemlje koje neposredno okružuju Kijevsku Rusiju njoj direktno potčinjene. Ovo je nategnuta tvrdnja, ali ona Ukrajincima daje snažan osećaj povezanosti sa nasleđem Kijevske Rusije.
Istovremeno, nova ruska država je morala da zauzme svoje mesto u pravoslavnom svetu i na liniji Rimskog carstva kao još jednog izvora nacionalno-političkog legitimiteta. Budući da je Carigrad kao Drugi Rim bio u muslimanskim rukama, Moskva je morala da postane „Treći Rim“, a njen patrijarh podignut na nivo rimskog i carigradskog. „Prva dva Rima su propala, treći stoji, a četvrtog neće biti“, kaže ruska izreka. Od 1547. godine, ruske vođe se više nisu proglašavale kraljevima već „carevima“, što je izvedeno iz stare rimske titule cezara. I to im je pošlo za rukom. Bilo je korisno za rusku strukturu moći, jer je pomoglo vladarima da centralizuju upravu, i uz pomoć Ruske Patrijaršije donesu Moskvi preko potreban legitimitet. Ruski vladari su se potom venčavali sa svrgnutim vizantijskim dinastijama i stvarali živahne mitove kako bi opravdali svoje navodno carigradsko nasleđe.
Ali postoji mali problem. Kao što cezar vlada Rimom, car bi morao da vlada celom Rusijom. Kulturni, istorijski i verski značaj Kijevske Rusije prosto je bio prevelik da bi se ignorisao. To nije bio problem za same careve, koji su vojnički uspeli da povrate izgubljene teritorije na zapadu, a zatim krenuli da se šire na istoku. Rusko carstvo je pokušalo da izbriše ostale istočnoslovenske jezike iz zajedničkog kulturnog sećanja; ponašali su se kao da Ukrajine nema niti je ikada bilo, baš kao i Belorusije. Prema carskoj vladi, Ukrajinci su oduvek bili Rusi i nisu imali svoju istoriju. Ukrajinski i beloruski jezik su zabranjeni. Ukrajinski nacionalizam je bio pretnja osnivačkim mitovima Rusije i pokušajima stvaranja „sveruskog naroda“.
Potom na scenu stupaju sovjetski idealisti koji su feudalnu prošlost Rusije posmatrali sa prezirom i zamišljali Ukrajinu, Belorusiju i Rusiju kao zasebne nacije spojene sovjetskim vrednostima. Ali taj početni idealizam je ubrzo napušten. Staljin je bio opsednut uništavanjem ukrajinskog identiteta. Holodomorska glad (1932-1933) ubila je milione Ukrajinaca, iako među istoričarima postoje žestoki sporovi oko toga da li je kriza bila namerno izazvana. Ukrajinska kultura je bila sistematski potiskivana, uključujući zabranu učenja ukrajinskog jezika u školama, od kojih su mnoge zatvorene.
Ipak, Staljinov naslednik, Nikita Hruščov, Ukrajinac i lider Komunističke partije Ukrajine do 1949, zastupao je integraciju u sovjetski politički sistem sa izvesnim stepenom autonomije. U sklopu tzv. procesa normalizacije iz 1957. godine, uvedeni su regionalni ekonomski saveti pored republičkih ekonomskih saveta radi jačanja ukrajinske autonomije. Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika stekla je pravo da donosi sopstvene zakone sve dok su bili u skladu sa saveznim zakonodavstvom. Kijev je postao tipična sovjetska prestonica, bez posebne pažnje ili privilegija, kako bi se bolje uskladio sa ostatkom Sovjetskog Saveza. Njegovo specifično mesto u slovenskoj istoriji je umanjivano i ignorisano, jer se nije uklapalo u zvanični sovjetski narativ.
Ali to je mnogo veći problem za modernu Rusiju kojoj nedostaje ideološka fleksibilnost Sovjeta ili teritorijalni domet starog carstva. Putin se uvek predstavljao kao vođa i pobednik imperijalnog tipa. Uzmite njegov pobednički govor posle izbora 2012, ili kako je nakon aneksije Krima nastupio pred poslanicima Državne dume, nazivajući taj događaj „povratkom kući“. Slične izjave imao je i na temu Kurilskih ostrva i sporazuma sa Japanom. Takođe je za sebe izgradio raskošnu palatu sa pozlaćenim dvoglavim orlovima, jasnim simbolom carske Rusije. Ruska pravoslavna crkva mu pomaže da pacifikuje stanovništvo i podržava zvaničnu retoriku Kremlja.
Čini se da Putin želi da zadrži sovjetsko nasleđe i da istovremeno evocira imidž ruskih careva. Stoga mora da reafirmiše stare imperijalne vrednosti, a da bi to učinio, mora staviti Kijev pod svoju kontrolu. To što je Ukrajina prisvojila Kijevsku Rusiju kao svoje nasleđe, udaljila se od Moskve i dobila autokefalnost za svoju pravoslavnu crkvu, protivno je ruskoj državnoj mitologiji. Ukrajinci su videli šta se desilo sa prihvatanjem ruskih mitova u Belorusiji, gde opozicija sada maše crveno-belom zastavom iz ere Poljsko-litvanskog komonvelta, prkoseći ruskom istorijskom nacionalizmu.
Do daljnjeg, sukob se nastavlja. I trajaće sve dok Rusija bude želela da projektuje svoju geopolitčku moć, a potomci Kijevske Rusije držali do svog jezika, istorije i tradicije, bez mešanja Moskve. Ekonomska pitanja se mogu rešavati, mogu se davati bezbednosne garancije i potpisivati novi ugovori, ali istorijski sporovi se mogu rešiti samo izgradnjom novog projekta, sa novim idealima i legitimitetom koji se ne bi oslanjali na drevne mitove.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Getty)
