Ishodi tranzicije: Očekivani razvoj bivšeg istočnog bloka uglavnom je izostao

Bez obzira da li će Vladimir Putin poslati ruske trupe u Ukrajinu ili ne, sve hladniji odnosi između Istoka i Zapada označavaju kraj epohe globalne ekonomske integracije koja je počela s padom komunizma. Sredinom 1980-ih, jedva da je četvrtina svetske populacije živela u zemljama otvorenim za spoljnu trgovinu i tokove kapitala, glasila je procena koju su 1995. objavili ekonomisti Džefri Saks, Endru Vorner, Anders Aslund i Stenli Fišer.

Nepunu deceniju kasnije, brojka je otišla iznad 50%, što je bio početak 30-godišnjeg perioda ubrzane globalizacije. Epoha otvorenosti bila je povoljna za veći deo sveta. Ipak, učinak zemalja bivšeg istočnog bloka bio je izrazito neujednačen. Dok su neke, poput Poljske i Letonije, rasle brže od zemalja trećeg sveta između 1992. i 2019, Rusija je prošla malo bolje od daleko bogatije američke ekonomije, a Ukrajina lošije. Trideset godina kasnije, teško je odgovoriti na pitanje zašto su jedni uspeli, a drugi ne.

U početnom periodu, tranzicione vlade su se suočile sa ogromnim izazovima. Njihovim privredama je nedostajalo funkcionalno tržište rada i kapitala, i bile su opterećene nekonkurentnim proizvodnim sektorima i nepovoljnom makroekonomskom slikom. Početkom 1990-ih, inflacija je premašila 1.000% u Estoniji, Letoniji i Litvaniji i 2.000% u Kazahstanu, Rusiji i Ukrajini. Ekonomisti su se uglavnom slagali oko toga šta treba učiniti: privrede je trebalo otvoriti za trgovinu i tržišne mehanizme, državna preduzeća rasprodati i izgraditi nove institucije. Međutim, nisu se slagali oko brzine ovih procesa. Neki, uključujući Džefrija Saksa, zalagali su se za brzu tranziciju, poznatu kao ‘šok terapija’, računajući da će brza reforma brže preraspodeliti kapital i brže dovesti hranu u prodavnice. Kritičari su računali da će sporiji tempo omogućiti više institucionalnih reformi i zadobiti više političke podrške.

U praksi, većina vlada nije oklevala u otvaranju trgovine i suočavanju sa makroekonomskim izazovima. Strategije su se razlikovale u pogledu privatizacije. Neki, poput Estonije, radili su relativno sporo, spajajući kupce sa preduzećima jednog po jednog. Drugi, poput Rusije, preferirali su brzu privatizaciju i prenošenje akcija na postojeće menadžere i radnike (iako je država zadržala udeo u ključnim sektorima poput nafte i gasa). Najduže je trajala izgradnja novih institucija. Početni rezultati uglavnom su bili razočaravajući. Nekoliko zemalja je zabeležilo stabilan rast; u Poljskoj je BDP po glavi stanivnika rastao u proseku 8% u periodu 1992-98. U većina zemalja to se nije desilo. Većina članica bivšeg SSSR-a doživela je pad prihoda, koji je u Rusiji pogoršan finansijskom krizom.

Do početka 2000-ih, neki ekonomisti su pozivali na preispitivanje brzog i sporog modela. Serđo Godoj i Džozef Stiglic su 2006. tvrdili da su brze privatizacije zapravo usporile ekonomski rast i da se razvoj visokokvalitetnih pravnih institucija više isplatio. Slično tome, studija Jana Svejnara iz 2002. navela je temeljne reforme u Poljskoj i Mađarskoj kao ključne faktore rasta, što je uključivalo garantovanje imovinskih prava i podsticanje dobrog korporativnog upravljanja. Dok su ekonomisti revidirali svoje procene, situacija na terenu se promenila. Od 1998. do 2013. ceo postkomunistički svet je doživeo procvat. Godišnji rast BDP-a dostigao je 7% u baltičkim državama i Ukrajini, 8% u Rusiji i 13% u Turkmenistanu. Oporavak Rusije ujedno je značio i povratak geopolitičkog uticaja. A snažan rast novih tržišta, predvođen Kinom, primorao je ekonomiste da preispitaju značaj demokratije i vladavine prava.

Ipak, poslednjih godina primećeni su drugačiji trendovi. Od 2014, višegodišnji rast cena roba je zaustavljen i bogatstvo zemalja koje su računale na izvoz resursa se istopilo. Od 2013. do 2019, BDP Turkmenistana se smanjio, dok je rast u Rusiji i Kazahstanu naglo usporen. Kako su ekonomije usporile, životni standard je stagnirao, a korupcija i nejednakost su počele da izmiču kontroli. Nezadovoljstvo je eksplodiralo na ulicama Kazahstana u januaru.

S druge strane, među državama koje su pristupile EU, rast je ostao stabilan. U 2016, BDP Rumunije je pretekao onaj u Rusiji. Dok je veći deo bivšeg Sovjetskog Saveza ostao zavisan od izvoza žitarica, gasa i zlata, centralna Evropa i Baltik postali su integralni deo evropskih tržišta rada i finansija, kao i evropskih lanaca snabdevanja. Ali stvari nisu išle tako glatko; tokom protekle decenije, populističke vlade u Poljskoj i Mađarskoj ugrozile su demokratske institucije. Ali takvi sistemi su i dalje miljama daleko od autoritarnih režima uobičajenih u većem delu postsovjetskog sveta.

Ovako raznolika iskustva nameću teška pitanja: da li je kvalitet institucionalnih reformi definisao ekonomske i političke putanje, ili su drugi faktori poput izobilja prirodnih resursa ili bližih veza sa EU uticali na ubedljivost reformi? Svakako, literatura o tranzicionim ekonomijama sugeriše da su se zemlje suočavale sa različitim unutrašnjim preprekama tokom sprovođenja reformi. Studija ruskog iskustva iz 1993, koju su napisali Maksim Bojko, Andrej Šlajfer i Robert Višnji, pokazuje da je privatizacijski model favorizovao insajdere jer su menadžment i zaposleni uživali ogroman uticaj u ruskom parlamentu, bez čije podrške privatizacija ne bi mogla da se nastavi.

Ne treba zanemariti ni kako spoljni faktori utiču na unutrašnju politiku. Privlačnost Zapadne Evrope sigurno je oblikovala odluke zvanične Varšave i Budimpešte, a slično je i u mestima poput Beograda, Tirane i Kijeva. Veze sa bogatim Zapadom mogu biti snažan podsticaj reformama, privrednom rastu i demokratizaciji, i to su činjenice koje Putin teško može da ignoriše.

(TheEconomist-ZTP, foto: Reuters)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.