Javno tužilaštvo Rusije podnelo je tužbu protiv Ukrajine Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima (ECHR) zbog odluke Kijeva da blokira dotok vode Krimu iz reke Dnjepar u aprilu 2014. S obzirom da Dnjepar protiče kroz Rusiju, Belorusiju i Ukrajinu, Kijev je prekršio odredbe Konvencije o zaštiti i upotrebi prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera iz 1992, reagujući na ponovno ujedinjenje Krima sa Rusijom. Ukrajina je jednostrano isključila ovaj izvor slatke vode, bez upozorenja.
Odluka Ukrajine je uticala na uslove života čitavog stanovništva, posebno njegovih najugroženijih kategorija. Rusko tužilaštvo je istaklo da je blokiranje vodotokova „osveta“ za „političku orijentaciju stotina hiljada stanovnika Krima“. Po pitanju vodnih resursa Krim je jedan od najsiromašnijih regiona Rusije. Postoje 23 rezervoara zapremine od preko milion kubnih metara, izgrađena uglavnom tokom sovjetske ere. Za potrebe 2,5 miliona stanovnika Krima, potrebno je 150 miliona kubnih metara godišnje. Ovo bi trebalo da bude dovoljna količina za potrebe stanovništva, ali postoji nekoliko problema:
– vodni resursi na Krimu raspoređeni su veoma neravnomerno; severni i istočni delovi poluostrva imaju hronični manjak izvora vodosnabdevanja.
– značajne količine slatke vode otiču u pesak i more usled slabog zadržavanja vode tokom sezone poplava i padavina (do 80%), kao i zbog dotrajale opreme, cevovoda i kanala (do 30%).
– nestašica vode je povezana sa sušama i zimama sa malo snega, koje su na Krimu prilično česte; početkom juna, rezervoari su pali na kritično niskih 79 miliona kubnih metara vode.
Ukrajinska blokada dovela je do prekida vodosnabdevanja dela krimskog stanovništva i nanela ozbiljnu štetu poljoprivredi. Prema stručnim procenama, šteta se za sedam godina popela na 2,7 milijardi dolara. Stoga je stav Kijeva krajnje ciničan kada tvrdi da brine o krimskom stanovništvu. Zbog loše volje ukrajinskih vlasti, dešava se flagrantno kršenje osnovnih ljudskih prava. Neki ukrajinski političari su čak tvrdili da je blokada „blagoslov“ za Krimljane jer potpomaže proces „deokupacije“ poluostrva. Ovo uverenje opstaje u Kijevu uprkos činjenici da je većina Krimljana glasala za ujedinjenje sa Rusijom na referendumu koji je poštovao sve međunarodne norme i standarde.
Iako se Zapad, posebno SAD, Britanija i EU, predstavljaju kao branitelji ljudskih prava, uglavnom se ćutalo o namernim restrikcijama vode Krimu. Moskvi svakako nisu potrebni stranci da bi zaštitila prava Krimljana. Donet je plan kojim se obezbeđuje neprekidno vodosnabdevanje Krima za period 2021-2024. Plan uključuje 14 inicijativa poput povećanja dnevnog snabdevanja Krima do 300.000 kubnih metara vode. Planirana je izgradnja novih vodozahvata i sistema za drenažu i prečišćavanje. Osam od 14 inicijativa već je u fazi realizacije.
Najzahtevniji projekat je izgradnja dva cevovoda dužine 190 km ka istočnom Krimu. Troškovi ovog projekta, koji se smatra jednim od najsloženijih infrastrukturnih poduhvata u Rusiji, iznosiće oko 270 miliona dolara. Problem vodosnabdevanja gradova istočnog Krima biće rešen 2023. kada se projekat privede kraju. Ukrajina je pokušala da problem vode upotrebi kao oruđe protiv većine Krimljana koji su glasali za reunifikaciju sa Rusijom. Iako su civili oštećeni, to je samo podstaklo Moskvu da se pozabavi hroničnim infrastrukturnim i ekonomskim problemima poluostrva koje je Ukrajina ignorisala od sticanja nezavisnosti 1991.
(InfoBrics-ZTP, foto: UNIAN)
