Prošlog četvrtka u Nici je ubijeno troje francuskih državljana, uključujući ženu kojoj je prerezano grlo. Ovaj jezivi čin, koji se desio jedva dve nedelje nakon odsecanja glave nastavniku istorije Samuelu Patiju, vratio je Francusku u realnost islamističkog terorizma. Od 2012. godine, više od 260 građana različitog porekla poginulo je u terorističkim napadima: u jevrejskoj školi, sedištu Charlie Hebdoa, koncertnoj dvorani, na ulicama Nice, u crkvama i u policijskim patrolama.
Ipak, kada se pogledaju izveštaji o najnovijim napadima iz SAD-a i reakcije lidera poput turskog predsednika Erdogana, krivac je sama Francuska. Zavet francuskog predsednika Makrona da će se boriti protiv „islamističkog separatizma“ tretiran je kao čin varvarstva. Većina francuskih građana, međutim, svesna je stvarnosti na terenu i prepoznaje ovu borbu kao nužnu i zakasnelu.
U najnovijem nizu ličnih napada na francuskog predsednika, Erdogan je izjavio da je „Makronu potreban mentalni tretman“ zbog njegove reakcije na nasilje. Pakistanski premijer Imran Kan je na Tviteru ustvrdio da su Makronove reči ohrabrile „islamofobiju“, dok je Mahatir Mohamed, bivši premijer Malezije, zagrmeo izjavom da muslimani imaju pravo da „ubiju milione Francuza“ zbog „nepoštovanja koje su pretrpeli”. Za to vreme, američki mediji su preuzeli ton neliberalnih lidera poput Erdogana, govoreći o „suzbijanju islama“.
Takve reakcije su zbunile, ako ne i naljutile francuske analitičare. Jedan novinar Le Mondea osudio je „američko slepilo kada je reč o džihadizmu u Francuskoj“. Makronove mere su često tumačene kroz prizmu francuske izborne politike, odnosno pokušaja kooptiranja krajnje desnice. Ali takve analize ukazuju na suštinsko nerazumevanje francuske političke stvarnosti. Nedavna anketa o predstojećim predsedničkim izborima 2022. otkriva situaciju jezivo sličnu onoj iz 2017., kada je Makron u drugom krugu glatko pobedio Marin Le Pen. Većina francuskih građana oseća duboku zabrinutost zbog aktuelne situacije. Prema istraživanju IFOP-a, 89% ispitanika smatra da je teroristička pretnja „visoka“, 87% da je „sekularizam u opasnosti“, a 79% da je „islamizam objavio rat naciji i republici“. Da li su svi oni glasači Nacionalnog fronta?
Ukazujući na „krizu“ unutar islama, Makron je oprezno podvukao razliku između većine francuskih muslimana koji mirno žive i radikalne manjine koja predstavlja pretnju. Poređenja sa krajnje desničarskom retorikom, koja odbija da prepozna te razlike, potpuno promašuju poentu. Mnogi francuski liberali teško mogu da odvoje ovu borbu od one protiv krajnje desnice, jer obe su odbrana liberalno-demokratskih vrednosti od neliberalnih ideologija. Francuski ministar pravde Erik Dipon-Moreti stoga je odbacio zahteve za hitnim merama, koji su dolazili iz Nacionalnog fronta, insistirajući da je vladavina prava jedino moguće rešenje.
Strani komentatori takođe pogrešno razumeju situaciju na terenu u Francuskoj, dok se ona suočava sa radikalnim islamizmom. Nakon nedavnih napada, vlada je odlučila da zatvori džamiju i nevladinu organizaciju osumnjičenu za veze sa radikalnim grupama. Ali mnogo ozbiljnija inicijativa je pokrenuta ove jeseni, kada je vlada predložila zakon o borbi protiv „separatizma“. Na osnovu višemesečnog dijaloga sa verskim organizacijama poput Francuskog saveta muslimanske vere, Makron je predložio ukidanje stranih donacija za džamije i obuku imama, te podsticanje domaće obuke veroučitelja u skladu sa demokratskim vrednostima.
Termin „separatizam“ je pažljivo izabran. Naučnici poput Žila Kepela, koji je bitno uticao na Makronovu politiku, smatraju da se Francuska suočava sa islamizmom koji prevazilazi okvire terorizma. Dublji društveni izazov je uticaj radikalnih grupa u određenim četvrtima koje su izvan nadležnosti države, kao kontradruštvo koje ugrožava prava žena, LGBT osoba, Jevreja i mnogih drugih. Kepelova knjiga Teror u Francuskoj opisuje životni put figura poput Muhameda Mere, teroriste koji je ubio sedmoro ljudi, uključujući troje jevrejske dece, u Tuluzu 2012. godine. U to vreme Mera je opisivan kao ekstremni „vuk samotnjak“, radikalizovani sitni kriminalac koji je delovao samostalno, bez naredbi od terorističkih mreža poput Al Kaide ili Islamske države. U realnosti, Mera je odgajan u duhu radikalne ideologije koja je bila norma u njegovoj zajednici. Od porodice i prijatelja do lokalne džamije, ideološko okruženje postavilo je temelje za njegov radikalizam. Umesto da se bavi pojedinačnim profilima i psihološkom bazom radikalizma, francuska vlada želi da suzbije „ekosisteme” koji oblikuju buduće ekstremiste.
Tokom godina zabeležen je sve veći pritisak na nastavnike koji pokušavaju da predaju o holokaustu, seksualnom vaspitanju ili čak osnovnoj biologiji. U nedavnom intervjuu za Financial Times jedna profesorka kaže: „Ne osećam se bezbedno. Ako moram da prikažem film sa nagim telom ili zagrljenim parom, suočavam se sa burnim reakcijama koje nisu tipično tinejdžerske, već prava agresija i izjave poput ‘Ovo nije u redu. To nije dozvoljeno.’“ Takođe, muški lekari su pod pritiskom da izbegavaju preglede ženskih pacijenata. Mnogi gradonačelnici su kritikovani zbog podilaženja zahtevima verskih grupa koje traže zasebne tremine za žene na javnim bazenima. Nedavno je grupa naučnika sa Sorbone objavila seriju empirijskih studija pod nazivom Teritorije osvojene islamizmom, upozoravajući da su „islamističke mreže napravile enklave u srcu popularnih četvrti “. Jevreji, koji predstavljaju tek 1% francuske populacije, ali su često na meti zločina iz mržnje, masovno su napustili ove krajeve tokom protekle decenije.
Prema stručnjaku za džihadizam Hugu Mišeronu sa Univerziteta Prinston, oko 2.000 francuskih građana predstavlja direktnu džihadsku pretnju; još 20.000 ljudi obaveštajne službe nadgledaju kao potencijalne saučesnike; treća, mnogo veća grupa, je pod uticajem salafijskih učenja i preti otcepljenjem od francuskog društva. Ova treća grupa je cilj nove politike o separatizmu. Mišeron citira uticajnu studiju Hakima El Karuija iz 2016., tvrdeći da se 28% francuskih muslimana smatra „secesionistima“; reč je o populaciji koja islam doživljava kao samoopredeljenje protiv francuskog društva. Takođe, prema uvaženom istraživaču javnog mnjenja Žeromu Furkeu, autoru bestselera Francuski arhipelag, oko 750.000 građana iskazuje simpatije prema radikalnoj ideologiji.
Da li bi Francuska mogla da podstakne integraciju svoje najveće manjine te rešavanje pitanja rasizma i diskriminacije? Diskriminacija na tržištu rada i stanovanja, kao i govor mržnje prema muslimanima, ozbiljan su problem kojim se francusko društvo mora pozabaviti. I kao što je Makron primetio u svom nedavnom govoru: „Izgradili smo koncentraciju bede i poteškoća. Koncentrisali smo stanovništvo prema poreklu i socijalnom miljeu. Stvorili smo naselja u kojima se nikada nije ispunilo obećanje Republike i gde su radikalni oblici islamizma postali izvori nade.“ Neke izjave članova Makronove vlade takođe nisu bile od koristi. Ministar unutrašnjih poslova Žerald Darmanin, inače severnoafričkog porekla, kritikovao je velike kompanije zbog podilaženja političkoj korektnosti i podvajanja marketa na košer i halal sekcije.
Međutim, optuživanje francuske države za napade i porast radikalizma ukazuje na opasnu moralnu zbrku. Iako francuski zakoni o sekularizmu zabranjuju „upadljiva“ verska obeležja u školama i državnim institucijama, Patijevo ubistvo i novi talas nasilja povezani su karikaturama Charlie Hebdoa, te suđenjima saučesnicima napada iz 2015. godine. Šta god ko mislio o časopisu, koji redovno ismeva sve religije, krajnju desnicu i sve političare, njegovo osoblje ima pravo da crta karikature bez rizika od ubistva. Uzgred, Francuska nije usamljena u ovoj borbi. Iako Francuska ima najveću muslimansku populaciju u Evropi, ipak su Belgija, Danska i Švedska poslale veći procenat stranih boraca u Siriju. Francuska ostaje na čelu civilizacijske bitke koja razara glavna evropska društva.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Reuters)
