Rudarenje u Africi: Zašto su Rio Tinto i Kina u svađi?

Kina tradicionalno ne priznaje ljubomoru prema Japanu, ali u slučaju gvozdene rude ima na čemu pozavideti. Još 1960-ih, kada je Japan podizao svoju industriju čelika, svetska ponuda sirovina bila je tako raštrkana da je Japan mogao da profitira na konkurenciji Australije i Brazila.

Kina, koja je danas najveći svetski proizvođač čelika, nema taj luksuz. Iako uvozi 70% ukupne rude gvožđa, većina potiče od tri kompanije koje su za proteklih šest decenija postale giganti. To su anglo-australijske firme Rio Tinto i BHP, i brazilska Vale. Doprinoseći ukrupnjavanju sektora, ove kompanije sada profitiraju od visokih ulaznih barijera. Nijedna ne želi da ugrozi ostale dve, što ih stavlja u daleko jači položaj prema kineskim kupcima.

Kina to želi da promeni. Iako poseduje vodeće svetske tehnološke kompanije, jedva da ima pristup jednoj od bazičnih industrija, rudarenju gvožđa, i to dok cene iznad 100 dolara po toni guše njene čeličane. Kina želi da promeni odnos snaga ulažući u ogromno nalazište gvozdene rude u Gvineji (Simandu), gde Rio Tinto ima zajedničko preduzeće sa Chinalcom, kineskim državnim proizvođačem aluminijuma (i najvećim akcionarom Rio Tinta).

Rio Tinto je godinama suptilno osujećivao kineske ambicije držeći zapadnoafrički projekat u zapećku. Ali prošle godine je kineski konzorcijum u Gvineji podigao uloge, najavljujući vlastiti projekat razvoja dva severna bloka Simandua, vredna 14 milijardi dolara. Inače, Rio Tinto i Chinalco zajedno kontrolišu južne blokove.

Tako stižemo do zagonetke: treba li Rio da udvostruči uloge u Simanduu, rasproda ga ili nastavi da taktizira tako da ne uvredi ni svoje kineske klijente ni gvinejsku vladu? To će morati da rešava onaj ko zameni Žan-Sebastijan Žaka, aktuelnog šefa Rio Tinta, čiji je odlazak najavljen prošlog meseca nakon katastrofalnog uništavanja 46.000 godina stare aboridžinske naseobine u zapadnoj Australiji.

Rudnik Simandu, Gvineja, zapadna Afrika (foto: TheAustralian)

Simandu, šumovita planina u unutrašnjosti Gvineje, nosi 2 milijarde tona možda najkvalitetnije gvozdene rude na svetu, ali i gomilu problema. Deceniju nakon zajedničkog ulaganja Rio Tinta i Chinalca, kompanijama je oduzeta polovina koncesije; u periodu 2016-18., Rio je pokušao da proda svoj deo projekta Chinalcu, ali bez uspeha. Čitava pravna problematika oko Simandua postala je toliko zamršena, da ju je Paul Gejt iz Azvalora, firme za upravljanje fondovima, uporedio sa trilerom Džona Grišama.

Povrh svega, najveći gvinejski izvoznik boksita SMB-Winning, koji računa na investicije kineskog proizvođača aluminijuma Šandong Vejkjao, u junu je dobio dozvolu gvinejske vlade za razvoj severnog dela Simandua. Planirana je izgradnja i 650km železničke pruge od rudnika do pomorske luke. Očekivanja su da će Rio Tinto i Chinalco snositi posledice ovog aranžmana. Važan faktor su i geopolitičke varnice između Kine i Australije koje su Rio Tinto dovele u neugodan položaj.

Prema ranijoj proceni Rio Tinta, troškovi razvoja Simandoua, računajući izgradnju železnice i luke, mogli bi da premaše 20 milijardi dolara. Deo bi mogao da pokrije SMB-Vinning, ali tada Rio ne bi imao punu kontrolu nad cenama transporta, što je važan faktor u poslu sa gvozdenom rudom.

Erik Hedborg, savetnik iz kompanije CRU, kaže da bi uključivanje severnih i južnih blokova u proizvodnju godišnje dodalo oko 150 miliona tona na tržište od 2 milijarde tona rude gvožđa u pomorskom transportu, što bi snizilo cene i do 10 dolara po toni. U tom slučaju, Rio Tinto je na gubitku. Ukoliko bi se razvijao samo manji severni blok, uticaj na cene bio bi daleko manji.

Kako god, mnogi analitičari očekuju pad cena sa ili bez Simandua. Cene su veštački naduvane u poslednje dve godine zbog prirodnih katastrofa u Brazilu. Kineska potražnja za rudom gvožđa takođe je blizu maksimuma, s obzirom na gomilu otpadnog čelika koji zemlja može da reciklira. Svetskom tržištu trenutno nisu potrebne dodatne zalihe.

Dodajmo tome ekološke i društvene komplikacije. Ležište se nalazi u prašumama bogatim retkim vrstama životinja. Železnica bi prelazila preko brda i dolina, što bi zahtevalo premeštanje lokalnih zajednica te pojačani nadzor investitora nakon loših iskustava u Australiji. Da ne pominjemo lokalne političke prilike, istrage korupcije i socijalne nemire koji opsedaju rudarski gradić.

(TheEconomist-ZTP, foto: Rio Tinto)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.