Procena štete: Zašto je ljudima teško da razumeju klimatske rizike?

Pred vas su postavljene dve urne. Svaka sadrži po 100 kuglica. Dat vam je jasan opis sadržaja prve urne, u kojoj se nalazi 50 crvenih i 50 crnih kuglica. Ekonomista koji vodi eksperiment ne govori ništa o drugoj, rekavši samo da se u njoj nalazi 100 kuglica u neodređenoj srazmeri crvenih i crnih. Tada vam se nudi izbor. Izvadite li crvenu kuglicu iz urne, dobićete milion dolara. Iz koje urne biste izvukli kuglicu? Zatim pokušajte ponovo, ali birajte crnu kuglicu. Iz koje urne ovoga puta?

Većina ljudi se hvata za prvu urnu oba puta, iako ta opcija implicira da ima i više i manje crvenih kuglica nego u drugoj urni. Ovaj ogled je nazvan Elsbergov paradoks po Danijelu Elsbergu, istraživaču u RAND korporaciji, poznatijem po curenju dokumenata koji detaljno opisuju američko učešće u Vijetnamskom ratu. Elsberg, koji je umro 16. juna, nazvao je ovo ponašanje izbegavanjem nedoumica. Bilo je to odstupanje od modela racionalnog izbora koji je razvio matematičar Džon fon Nojman, i dokaz da poznavanje verovatnoće nečega može uticati na donošenje odluka. Eksperiment možda deluje kao još jedna od simpatičnih zagonetki kakve vole ekonomisti. U stvari, on otkriva dublji problem sa kojim se svet suočava dok se bori sa klimatskim promenama. Ne samo da nisu poznate verovatnoće ishoda – poput, recimo, pojave uragana na Karibima za deset godina – nego ni štete koju bi mogli da naprave. Nepoznavanje budućnosti ima svoju cenu danas: zbog nedoumica je rizike nemoguće osigurati, ili je osiguranje u najmanju ruku preskupo. Što osigurači manje znaju o rizicima, to im je potrebno više kapitala da zaštite svoje bilanse od mogućih gubitaka.

State Farm, najveća kalifornijska osiguravajuća kuća, u maju se potpuno povukla sa tržišta, navodeći cenu „sve veće izloženosti katastrofi“ kao glavni razlog. Gallagher Re, brokerska kuća, procenjuje da je cena reosiguranja u Americi ove godine porasla 50 odsto nakon katastrofa u Kaliforniji i Floridi. Retko koja firma pominje konkretne klimatske promene, što je verovatno nasleđe Republikanskih napada na „woke kapitalizam“, ali one svakako stoje iza rastućih troškova osiguranja od požara, poplava i uragana. Osiguranje je način prilogođavanja na klilmatske rizike. Zaista, procenitelji rizika imaju jednako veliku ulogu kao i ekološki aktivisti u borbi protiv klimatskih promena. Bez osiguranja, oni čiji domovi izgore u požaru ili budu uništeni u poplavama izgubiće sve. Siromašni tako postaju izbeglice. Osiguranje takođe može biti podsticaj za korektivne mere. Veće premije, koje tačno odražavaju rizike, podstiču brže prilagođavanje, bilo obeshrabrujući gradnju u rizičnim oblastima ili potiskujući ljude sa zemljišta podložnog požaru. Ako su cene neprecizne, društvo će više stradati od toplije klime nego što bi inače bio slučaj. Političari koji razmišljaju o subvencijama za osiguravanje kuća na poplavnim područjima trebalo bi ovo da imaju u vidu.

Određivanje odgovarajuće cene dodatno otežava činjenica da se, govoreći jezikom ekonomista, zagrejani svet suočava sa „neizvesnošću“ kao i sa „rizikom“. Džon Mejnard Kejns je opisao neizvesnost kao situaciju u kojoj „nema naučne osnove za formiranje bilo kakve izračunljive verovatnoće“. Kao primere je naveo predviđanje rata u Evropi ili zastarevanje novog izuma. Nasuprot tome, rizik podrazumeva situacije u kojima su relativne verovatnoće dobro poznate, na primer, uzimanje crvene kuglice iz prve urne. Kada je reč o klimatskim promenama, realnost nije tako tragična kao što Kejnsov okvir sugeriše, pošto naučnici mogu da pomognu u rešavanju nekih vrsta neizvesnosti. Ovo se posebno odnosi na one oblike koje su Danijel Kaneman i Ejmos Tverski, dvojica bihejvioralnih ekonomista, označili kao „unutrašnje neizvesnosti“, a koje se odnose na ono što znamo o svetu, a ne na nepoznate buduće događaje. Za razliku od ekonomskih, klimatski modeli su zasnovani na zakonima fizike koji su ostavili svoj trag na planeti, u fosilima i jezgrima antarktičkog leda. Kao da je naučnik vekovima posmatrao drugu urnu, beležeći broj crnih i crvenih kuglica koje su različiti ljudi izvlačili tokom vremena. Sa čvrstim dokazima i jasnim razumevanjem procesa koji generišu zapažanja, nedoumice nestaju i verovatnoće potencijalnih katastrofa postaju razumljivije.

Reosiguranje od prirodnih katastrofa obično se zasniva na najnovijim naučnim modelima, a ne na istorijskoj statistici, pošto su ekstremni događaji po definiciji retki. Za reosiguravajuće kuće, koje pre svega brinu o svojoj finansijskoj ranjivosti, modeli moraju biti usklađeni sa stanjem izgrađene infrastrukture u rizičnim oblastima, što im pomaže da izračunaju potencijalne gubitke. Nauka o klimatskim promenama je vrlo solidna, podaci se stalno dopunjuju, a premije su u porastu verovatno zbog boljeg poznavanja problema. Ipak, ni najsavršeniji naučni model ne bi mogao da odagna svaku neizvesnost. Klimatske promene uključuju haotični svet politike koliko i jasnoću fizike. Naučnici možda mogu da modeliraju kako će planeta koja je 2°C toplija nego u predindustrijskim vremenima povećati rizik od šumskih požara u određenom području, ali ne postoji model koji može da predvidi da li će lokalni političari iskoristiti raspoložive mehanizme kako bi sprečili da se takvi požari dogode. Zamislite da je ekonomista koji je vodio Elsbergov eksperiment uzimao i dodavao kuglice u drugu urnu u zavisnosti od ishoda nekih izbora, međunarodne diplomatije ili hirova diktatora.

Politika takođe može da spreči propisnu kalkulaciju rizika. Kalifornijski propisi zabranjuju osiguravajućim kućama da koriste najnovije klimatske modele za određivanje cena, jer bi zaštita postala skuplja. Premije moraju biti zasnovane na prosečnoj isplati u poslednjih 20 godina, a ne na najnovijim naučnim podacima. Bežanje od nedoumica je razumljivo. Zabijanje glave u pesak je naprosto budalasto.

(TheEconomist-ZTP, foto: Nirut Sangkeaw)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *