Trebalo je da opšti izbori u Španiji odgovore na pitanje da li će zemljom u naredne četiri godine upravljati desničarska ili levičarska koalicija. Ako je pitanje bilo lako razumljivo, odgovor svakako nije. Kao i prethodna četiri izborna ciklusa, i ovaj je bio nedorečen. Desničarski Partido Popular osvojio je 136 mandata, a još desniji Vox 33, dajući koaliciji Partido Popular-Vox ukupno 169 poslaničkih mesta. To je manje nego što je predviđala većina anketara. Na razočaranje nešto više od 11 miliona Španaca koji su glasali za ove dve stranke, nedostaje im sedam poslanika; u parlamentu od 350 mesta, 176 je broj potreban za većinu.
Za desničarski savez ovakav izborni rezultat verovatno će potvrditi izreku „tako blizu, a tako daleko“. Alberto Nunjez Fejho (na slici), lider Partido Popular, obećao je da će tražiti od parlamenta da ga izglasa za novog premijera, ali izgleda da će desničarski blok moći da računa samo na podršku dve male regionalne stranke, obe sa po jednim poslaničkim mestom. Očekivano, baskijska i katalonska separatistička partija neće biti od pomoći, jer Vox želi da delegalizuje separatističke partije. A pošto se Vox rutinski (iako netačno) otpisuje od strane levice i većine medija kao „krajnja desnica“ i „fašistička“, preostale male partije će gledati da izbegnu ‘kontaminaciju’.
Levica će takođe imati velikih poteškoća da preuzme dužnost. Levičarski PSOE, predvođen premijerom Pedrom Sančezom, osvojio je 122 mandata u nedelju, dok je još levlji Sumar osvojio 31. Sa ukupno 153 mesta (što predstavlja oko 11 miliona glasača), dve partije su daleko od 176 mandata potrebnih za formiranje stabilne koalicione vlade. Nakon prethodnih izbora (2019) levičarska koalicija imala je ukupno 155 mesta. Sančez je konačno izabran za premijera kada je uspeo da ubedi baskijsku i katalonsku partiju da se uzdrže. Tom prilikom nije bilo važno što je treća separatistička partija, radikalni Junts per Catalunya, glasala protiv njega. Ovog puta, međutim, Sančezu je potrebno da se i Junts, koji je u nedelju osvojio sedam mandata, uzdrži od glasanja. Sančezov problem je u tome što će katalonska stranka zauzvrat verovatno tražiti pravno obavezujući referendum o nezavisnosti, što on nikada neće prihvatiti.
Povrh toga, mnogi Španci će se osećati poniženim što je sudbina zemlje u rukama tvrdokornih katalonskih separatista koji su jednostrano i nezakonito proglasili nezavisnost 2017. I zaista, čim Sančez sedne da pregovara sa separatistima, desni blok, ogorčen što se zamalo približio vlasti, optužiće ga za izdaju Španije. Stoga je teško videti perspektivu za obe strane političkog spektra. Možda je najverovatnie da će pregovori, nakon višenedeljnog cenkanja i natezanja, propasti usled međusobnih optužbi. Zatim će biti raspisani novi opšti izbori. U tom slučaju, to će biti šesti izborni ciklus za osam godina i niko se neće iznenaditi ako ishod ponovo bude bolno nedorečen. Period produžene političke neizvesnosti je poslednje što je sada potrebno Španiji, koja je upravo preuzela šestomesečno predsedavanje Savetom Evropske unije. Nezaposlenost je blizu 13 odsto, a javni dug je preko 100 odsto BDP-a.
Potencijal za ovakvu političku paralizu podstakao je mnoge da predlože veliku koaliciju između Sančezove PSOE, glavne levičarske stranke, i Fejhove Partido Popular, glavne desničarske stranke. Ove dve partije su u nedelju osvojile 258 mandata, što predstavlja dve trećine izašlih birača. Postoji svojevrsni presedan. U sličnim okolnostima nakon izbora 2016, PSOE je ostao uzdržan, prepustivši Partido Popular da vlada. Ali to je bilo protiv želja i Sančeza i partijskih ešalona, i ništa slično se verovatno neće ponoviti, jer su se odnosi između dve stranke od tada drastično pogoršali. Problem je u tome što su prethodna četiri izborna ciklusa, održana između 2015. i 2019, stvorila ono što analitičar Vilijam Čislet opisuje kao „izuzetno abrazivnu političku kulturu“. Tokom poslednjih nekoliko godina, političari levice i desnice stekli su naviku da razmenjuju zlobne i pažljivo smišljene uvrede sa čestim evociranjem Građanskog rata (1936-39).
Iako špansko društvo ostaje izuzetno tolerantno, izgleda da su političari izgubili osećaj za pragmatizam i konstruktivan dijalog koji je omogućio mirnu tranziciju iz diktature u demokratiju krajem 1970-ih. Ubrzo nakon smrti diktatora Franka (1975), usvojen je Predlog zakona o političkoj reformi. Osmišljen da utaba put demokratiji, dokument se osvrnuo na bolnu istoriju Španije i osudio ne samo višegodišnju diktaturu već i nesretan pokušaj demokratije koji joj je prethodio. U preambuli je navedeno da je postalo jasno da „apstraktne tvorevine, ekstremni stavovi i dogmatsko sektaštvo ne samo da ne vode demokratiji, već je uništavaju.“ Budući da zemlja sada ulazi u još jedan period političke neizvesnosti, te reči bi trebalo da usmerevaju današnju generaciju španskih političara.
(TheSpectator-ZTP, foto: Victor Ubina)
