Skoro tri godine otkako se Sars-Cov-2 prvi put pojavio, još uvek nismo sigurni odakle je potekao. Lokacija početne epidemije u blizini Instituta za virusologiju u Vuhanu izazvala je sumnju da je u pitanju curenje iz laboratorije. Ali naučnici su se uglavnom složili oko teze o prirodnom preskakanju virusa sa slepih miševa na ljude, preko posredničke životinjskke vrste, na pijaci morskih plodova Hunan koja se nalazi nekoliko kilometara dalje. Međutim, do danas, nijedan neposredni predak Sars-Cov-2 nije pronađen kod slepih miševa niti kod bilo koje druge životinje koja je prodavana na pijaci.
Nedavna studija tvrdi da su identifikovani neobični obrasci u genomu Sars-Cov-2. Ovi obrasci sugerišu da je virus možda genetski modifikovan u laboratoriji. Treba naglasiti da svaki ovakav scenario ukazuje na slučajno bekstvo patogena iz laboratorije, a ne na nekakvu podlu nameru. Virusi nemaju oružanu primenu u savremenom svetu. Teško ih je proizvesti u velikim količinama i potom primeniti. Potrebni su im dani da postanu efikasni, a nakon što krene prenos sa čoveka na čoveka, lako mogu da zahvate neželjene populacije, uključujući prijateljske vojne snage. Studija je loše primljena u stručnoj javnosti, uz masovnije reakcije na društvenim mrežama. Pomešane reakcije stručnjaka nisu iznenađenje. Naučnici i mejnstrim mediji imaju čvrste stavove o poreklu Sars-Cov-2, iako svi dostupni dokazi ostaju neubedljivi. U nedostatku jakih činjenica, mišljenja se uglavnom zasnivaju na emocijama i grupnoj pripadnosti, posebno kada su ulozi tako visoki.
Genomi svih organizama, uključujući Sars-Cov-2, sastoje se od dugih nizova četiri različita nukleotida (A, T, G i C). Ovo su gradivni blokovi RNK i DNK. Veliki virusni genomi, poput onih korona virusa, mogu se iseći na manje komadiće ili fragmente, koji se mogu mešati i upariti radi proučavanja efekta različitih gena i mutacija. Naučnici to mogu da urade, na primer, da bi razumeli koji geni ili mutacije podižu rizik od prenošenja virusa na ljude. Standardni način seckanja virusnih genoma je pomoću restrikcionih enzima, koji se još nazivaju ‘molekularne makaze’. Restrikcioni enzimi prepoznaju i seku specifične sekvence nukleotida (na primer, GAATTC). Od oko 3.000 različitih restrikcionih enzima, samo se jako mali broj koristi za manipulaciju virusnim genomima. Među njima su enzimi tipa IIS. Studija tvrdi da je u genomu Sars-Cov-2 raspored nekih restrikcijskih tačaka (mesta gde genom možda isečen i spojen) „anomalan“ i kompatibilan sa virusom spojenim iz više manjih fragmenata pomoću enzimi tipa IIS, poznatih kao BsaI i BsmBI.
Primećeno je da su restrikciona mesta pokazala višak diskretnih mutacija. Ovo su nukleotidne promene koje ne utiču na karakteristike virusa i mogu biti obeležja genetskog inženjeringa. Prilikom sečenja i spajanja genoma pomoću IIS enzima, naučnici mogu neprimetno da izbrišu sve otiske restriktivnih mesta metodom koja se zove „sastavljanje zlatne kapije“. Dakle, da bi se raspored enzima tipa IIS u Sars-Cov-2 tumačio kao trag inženjeringa, IIS restrikciona mesta bi morala biti namerno ostavljena. Iako teza nije potpuno neutemeljena, ovo nije standardna praksa i naučnici ne vide logiku u ostavljanju ovakvih tragova. Neki su osporili i matematičku metriku na kojoj se zasnivaju zaključci autora, posebno pitanje maksimalne dužine pojedinačnih virusnih fragmenata. U međuvremenu, studija je kritikovana i zbog upotrebe samo dva tipa IIS restrikcionih enzima koji se obično koriste u ovom kontekstu. Sve ove izuzetno tehničke primedbe ilustruju teškoću postavljanja proverljivih hipoteza o složenim pitanjima.
Studija je takođe ispitivala koliko lako se obrazac raspodele restriktivnih mesta uočenih u Sars-Cov-2 može slučajno generisati (za razliku od inženjeringa). Istraživači su simulirali proces nasumičnih mutacija počevši od dva bliska rođaka Sars-Cov-2. Verovatnoća generisanja istog uzorka bila je mala, od 0,1% do 1,2%. Opet, i ova analiza je izložena kritici. Koronavirusi mogu prirodno sticati i gubiti restriktivne motive akumulacijom mutacija, ali i putem različitih sojeva virusa koji razmenjuju genetski materijal (rekombinacija). Pošto koronavirusi često prolaze kroz genetske rekombinacije, postupak simuliranja koji bi koristio mešavinu slučajeva rekombinacije i mutacije verovatno bi bio adekvatniji za ovu temu. Ovakva kritika je korektna, ali zanemaruje činjenicu da neobični obrasci mogu biti informativni čak i ako proces koji ih je stvorio ostaje nepoznat. Jedna crna ovca u stadu od 1.000 se ističe bez obzira da li je njena boja uzrokovana neobičnim genotipom ili zato što je upala u bure katrana.
Dokazi navedeni u studiji nisu ni zaključni ni konačni. Nalazi se mogu ispostaviti kao slučajnost ili posledica metodološke greške. Autori su bili uglavnom otvoreni po pitanju nekih manjkavosti svog rada i prihvatili su komentare i kritike. Čak i ako se nalazi ponove, i potvrde po analizi dodatnih podataka, malo je verovatno da će ova studija uticati na ustaljena mišljenja. U najboljem, ili u najgorem slučaju, ovi rezultati će samo neznatno doprineti aktuelnoj debati. Recepcija studije je podstakla teška pitanja. Neki stručnjaci smatraju da nije mudro raspravljati o bilo kakvim dokazima koji podupiru tezu curenja iz laboratorije, jer to daje gorivo teorijama zavere. Međutim, veća je verovatnoća da će javnost još jednom posumnjati na cenzurisanje postojećh dokaza. Naročito je Kina bila nekooperativna u istragama o poreklu virusa. Košmarni scenario ne bi bila potvrda slučajnog curenja iz laboratorije, već potvrda curenja iz laboratorije čiji su dokazi svesno uklonjeni.
(TheConversation-ZTP, foto: Getty)
