1972. godine, kolektiv moćnika poznat kao Rimski klub namerio je da uspostavi granice ekonomskog rasta. Zabrinuti za stanje na planeti, uneli su u kompjuter sve što su znali o poljoprivrednim prinosima, prirodnim resursima, kretanjima stanovništva i slično. Mašina je obradila podatke i iznela tmurno predviđanje: s obzirom na ekološka ograničenja, najviši mogući životni standard bio je jednak polovini tadašnjeg američkog standarda. Sve preko toga dovelo bi do sigurne katastrofe, „iznenadnog i nekontrolisanog pada i stanovništva i industrijskih kapaciteta“.
Pola veka kasnije, globalna populacija se udvostručila, a BDP je više nego učetvorostručen; ispostavilo se da su granice rasta u 20. veku bile premostive, baš kao i one koje su postavljene u 18. veku. Ali svako ko misli da bi narednih 50 godina razrešilo ovu debatu nije dobro upoznao evropsku levicu. Na trodnevnoj konferenciji „Posle rasta“ održanoj u Evropskom parlamentu u Briselu ove nedelje (u organizaciji 20 uglavnom levičarskih poslanika), publika sastavljena od mlađih ljudi je dovikivala i navijala dok su govornici tvrdili da su, ovog puta, granice rasta zaista dostignute. Motivisani ekološkim brigama i frustrirani društvenom nepravdom, za njih više nije pitanje kako ublažiti efekte ljudskih aktivnosti, na primer ulaganjem u zelene tehnologije. Umesto toga, neki oblik „ne-rasta“ (décroissance) danas je neophodan da bi se izbegao društveni kolaps.
Ljudska bića se rađaju mala i prestaju da rastu kao odrasli, kaže Filip Lambert, kopredsednik grupe Zelenih u parlamentu i glavna figura konferencije. Slično tome, „kada je vaša privreda zrela, ona ne mora više da raste“. Ovakva metafora nije baš u kategoriji onoga što bi većina ekonomista smatrala ubedljivim dokazom. Ali je široko prihvaćena. Sličan skup je priređen pre pet godina u prostorijama skupštinskih odbora. Ovog puta, hiljade učesnika su se spakovale u ogroman amfiteatar i oko njega. Konferenciji su prisustvovale i krupne briselske zverke, predvođene Ursulom fon der Lajen, predsednicom Evropske komisije. Jedan učesnik je ushićeno govorio o skupu kao o „Vudstoku za sistemske reformatore“. Time se donekle precenjuje uticaj koji može da izvrši grupa relativno anonimnih naučnika, sindikalaca, zelenih lobista i drugih ideoloških saputnika. Ipak, mnoge progresivne ideje su klijale u Evropi, a Brisel je mesto gde se neke od njih pretvaraju u politiku. Stoga, kada oni koji lutaju njegovim hodnicima, makar i na nekoliko dana, razgovaraju o prelasku „iz države blagostanja u socijalno-ekološku državu“, valja obratiti pažnju.
Ispostavilo se da argument protiv ekonomskog rasta ima 50 nijansi crvene. Neki prosto osuđuju upotrebu BDP-a kao primarnog merila uspeha društva, jer ono ne uspeva da izmeri probleme u rasponu od degradacije životne sredine do pada mentalnog zdravlja. Pošteno. Malo dalje od mejnstrima su zagovornici „post-rasta“, koji misle da ljudi mogu biti jednako zadovoljni privredama koje idu nagore ili nadole. Ako kreatori politike prestanu da se opterećuju večitim rastom, mogli bi da suzbiju neke društvene aktivnosti koje aktivisti ne vole, na primer velike automobile, privatne avione i sl. Umesto težnje da kolač uvećate, ideja je da ono što trenutno imate ravnopravnije raspodelite. Jedan panel je osudio „zavisnost rada od rasta“ zagovarajući četvorodnevnu radnu nedelju. Upravo na mestima gde su poslanici smišljali propise za minimalne plate, aktivisti su raspravljali o maksimalno dozvoljenim platama.
Postoji i jedna radikalnija grupa aktivista, daleko najbrojnija na konferenciji; njihov cilj je svesno i namerno smanjenje kolača. Rast nanosi šteti planeti, a ionako koristi samo bogatima, tvrde oni. Ideja da se gasne emisije mogu dovoljno smanjiti dok ekonomije rastu je „bajka“ osmišljena da produži neoliberalni svetski poredak. Bolje je, čak i neophodno, nametnuti dijetu sada, a kasnije se osloboditi svih težnji za rastom. Kako, tačno? „Moramo demokratski da odlučimo kakvu proizvodnju treba da razvijamo“, i da odbacimo ostalo, založio se jedan učesnik. Građanski saveti mogu da procene šta je rasipno, a šta društveno poželjno. Svaka sličnost sa politikama ranog sovjetskog doba verovatno nije namerna. Ponekad utopisti ne primećuju da su već stigli u obećanu zemlju. Jer šta je današnja Evropa, ako ne kontinent stopiranog rasta? Njegovi delovi, poput Italije, jedva da su bogatiji nego što su bili pre 20 godina. Ipak, to nekako nije izazvalo unutarnje zadovoljstvo koje su levičari očekivali. Ispostavilo se da birači ne vole stagnaciju; nova premijerka, Đorđa Meloni, oštro se protivi „ideologiji Grete Tunberg” koja uništava radna mesta.
Ono gde su aktivisti u pravu jeste da je životna sredina urušavana dok je BDP rastao. Ali oni spremno odbacuju očigledno rešenje, a to je ozelenjavanje ekonomije, a ne njeno gušenje. Kako je Lajen objasnila skeptičnoj publici, njena politička klasa već prihvata da je stari ekonomski model baziran na fosilnim gorivima „jednostavno zastareo“. Evropa želi da smanji ugljenične gasove koje izbacuje u atmosferu do 2030. za više od polovine u poređenju sa 1990, i da do 2050. dostigne nultu emisiju ugljenika. Njene gasne emisije se već smanjuju čak i dok privreda raste. To je izuzetan pomak za kontinent čiji je prosperitet izgrađen na sagorevanju uglja, nafte i gasa. Otpisati takve napore kao greenwashing, kao što to čine zagovornici ne-rasta, ipak je preterivanje.
Izvan okvira konferencije, Evropa se suočava sa gotovo nerešivim problemima. Koliko može da potroši na pomoć Ukrajini dok se zemlja brani od ruske invazije? Kako će se evropska država blagostanja finansirati dok društvo stari? Kako se najbolje ideje za nastavak dekarbonizacije privrede mogu pretvoriti u realnost? Pronalaženje odgovarajućih rešenja zahtevaće ozbiljno prespajanje i mnogo ljudske domišljatosti.
(TheEconomist-ZTP, foto: Greens/EFA/Twitter)
