Državama širom sveta, posebno na globalnom jugu, decenijama je bilo jasno da je neoliberalni „Vašingtonski konsenzus“, koji se uspostavio 1980-ih i fokusirao na deregulaciju, privatizaciju, štednju i liberalizaciju trgovine, bio grabežljiv i destruktivan model. Nepravednost ovog sistema bila je u jezgru pokreta za globalnu pravdu koji je protestovao protiv globalnih ekonomskih institucija pod kontrolom severa, poput Svetske trgovinske organizacije, Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda 1990-ih i ranih 2000-ih. Iste ideje su od tada pokretale više talasa globalnih protesta, uključujući Occupy Wall Street. Sistem neoliberalizma je izazivao gnev zbog sklonosti korupciji, pasivnoj državi, uništavanju životne sredine i samodovoljnosti elite, te stvaranja sigurnosne mreže za bogate i nametanja tržišne discipline svima ostalima.
Tokom četiri decenije, dominantno gledište u obe američke stranke bio je neoliberalni pristup ekonomici u zemlji i inostranstvu. Ali 27. april 2023. bio je dan kada je poruka pokreta za globalnu pravdu konačno primljena u Vašingtonu. Savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven (na slici) održao je do tada najznačajniji spoljnopolitički govor ispred Bajdenove administracije. Praktično je obznanio da je epoha neoliberalne spoljne politike završena. Tokom govora je evocirao april 2021, kada je predsednik Bajden obeležio prvih 100 dana svoje administracije obraćanjem na zajedničkom sastanku Kongresa. Dok je medijska pažnja bila usmerena na prve korake koje je njegova administracija preduzela u vezi sa pandemijom kovida-19 i posledičnom ekonomskom krizom, jasan podtekst govora je da će američka vlada ponovo ulagati u američki narod, i to u velikoj meri.
Salivanov govor je pretvorio podtekst Bajdenovog govora u tekst. Na prvi pogled može izgledati čudno da savetnik za nacionalnu bezbednost drži važan govor o globalnoj ekonomskoj politici, a ne o politici nacionalne bezbednosti. Ali ekonomska i spoljna politika su uvek bile povezane, kao i unutrašnja i spoljna politika. Obratite pažnju na Salivanov opis trgovinske politike Bajdenove administracije. Salivan je rekao da je „pogrešno pitanje“ kako bi administracija mogla dalje da smanjuje carine. Pravo pitanje, rekao je, jeste „kako se trgovina uklapa u našu međunarodnu ekonomsku politiku i koje probleme nastoji da reši?“ Salivanov odgovor se fokusirao na otpornost lanaca snabdevanja, ulaganje u čistu energiju, otvaranje kvalitetnih radnih mesta, rešavanje korporativnog oporezivanja i rešavanje korupcije. To su, naravno, oblasti usko vezane za unutrašnju politiku. Rušenjem barijera koje razdvajaju ekonomsku politiku u zemlji i inostranstvu, Salivan nudi realističniju osnovu za suočavanje sa današnjim izazovima.
Salivan se direktno kritikovao premise neoliberalnog globalnog ekonomskog poretka koji je dominirao spoljnom politikom u poslednjih 40 godina: „da tržišta uvek alociraju kapital produktivno i efikasno – bez obzira šta naši konkurenti rade, bez obzira koliko su naši zajednički izazovi narasli, i bez obzira koliko smo zaštitnih ograda skinuli.” Salivan je odbacio filozofiju koja je „potencirala smanjenje poreza i deregulaciju, privatizaciju nad javnim interesom i liberalizaciju trgovine kao cilj sam po sebi“, i naglasio da je ovaj pristup propao i kao geopolitička strategija. „Ekonomska integracija nije sprečila Kinu da proširi svoje vojne ambicije u regionu, niti je sprečila Rusiju da napadne svoje demokratske susede,“ rekao je Saliven. Kada je priznao „razmere nejednakosti i njenu štetu po demokratiju“, samo je ponovio kritiku koju su progresivci iznosili decenijama. Američki izbori 2016. bili su poziv na buđenje koji establišment, ili bar njegov deo, više nije mogao da ignoriše. Trebalo je mnogo vremena da kreatori spoljne politike u Vašingtonu priznaju da tržišta treba da rade za dobrobit ljudi, a ne obrnuto. Salivanov govor bi stoga trebalo da bude pozdravljen ne samo u SAD-u, već i u većem delu sveta.
Tvrdokorniji deo za Bajdenove administracije, naravno, gledaće da ovu retoriku pretvori u održivu realnost. Stare navike teško umiru. Preostalo je mnogo neoliberalnih analitičara i korporativnih lobista koji su duboko ugrađeni u stari poredak i njegovu ideologiju, pa će se grčevito boriti protiv ove nove, postneoliberalne spoljne politike. I zaista, velike tehnološke kompanije uveliko lobiraju za tzv. sporazum o „digitalnoj trgovini“, koji bi mogao da zaustavi novi nadstranački pokret i njegove regulatorne planove. Uprkos preuranjenim izjavama nekih analitičara, ne postoji „novi vašingtonski konsenzus“, ili barem ne još. Umesto toga, postoji rasprava na temu šta će biti sledeća paradigma američke spoljne politike. Postoje neki, uglavnom opterećeni Kinom, koji žele da organizuju svet u demokratske i autoritarne blokove ili da sva druga pitanja podrede odmerevanju velikih sila. Ima i onih koji zagovaraju suštinsko povlačenje iz globalnih poslova. Naravno, ostaju oni koji se hvataju za slamke neoliberalnog međunarodnog poretka.
Postoje i oni koji insistiraju na jačanju otpornosti, kod kuće i zajedno sa saveznicima i prijateljima, u cilju održanja i razvoja uprkos klimatskim promenama, pandemijama, sajber-rizicima i konkurenciji velikih sila. Za progresivce, Salivanov govor bi trebalo da bude povod za oprezno slavlje i udvostručenje napora. Godine ubeđivanja i rada su se isplatile, ali borba za definisanje nove paradigme još uvek traje. Da bi se odmakla od neoliberalizma, Bajdenova administracija će morati da se suprotstavi onima, kako unutar tako i izvan vlade, koji su više vezani za staru ideologiju nego za suočavanje sa problemima današnjice. Ali takođe će morati da razume da će način rešavanja savremenih problema uspostaviti paradigmu koja će definisati naredni period spoljne politike SAD-a.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Win McNamee/Getty)
