Kada sam živeo u Ankari početkom 2000-ih, često sam provodio vreme sa 20-godišnjim i 30-godišnjim Turcima. Sećam se jednog razgovora tokom večere kada smo pričali o turskoj spoljnoj politici i zategnutim odnosima zemlje sa njenim partnerima iz NATO-a kada je jedan od njih upitao: „Zašto Amerikanci i Evropljani insistiraju da je Turska ili Zapad ili Istok? Zašto prosto ne možemo da budemo Turska?“ Spetljao sam se tražeći odgovor u turskim interesima, Hladnom ratu i članstvu u Evropskoj uniji dok mi nije sinulo „Pa Mustafa Kemal Ataturk! Želeo je da uzdigne Tursku na nivo najprosperitetnijih i najcivilizovanijih nacija sveta. Mislio je na Zapad.“
Dosta sam razmišljao o pitanju mog prijatelja poslednjih godina, naročito u trenucima krize u američko-turskim vezama i obnavljanja članaka na temu „Ko je ispustio Tursku?“. Turska i Sjedinjene Države se već duže vreme razilaze oko politike, ciljeva i vrednosti dve zemlje. Kada turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu (na slici) ove nedelje poseti Vašington radi sastanka sa američkim državnim sekretarom Entonijem Blinkenom, izgleda da će na vrhu dnevnog reda biti sve izraženije tursko uslovljavanje švedskog članstva u NATO-u, tenzije u Egejskom moru i očigledna spremnost Ankare da normalizuje odnose sa sirijskim predsednikom Bašarom al Asadom.
Ovo poslednje je dramatična stavka za Tursku, budući da je predsednik Redžep Tajip Erdogan svojevremeno predvodio kampanju „Asad mora da ode“. Obnavljanje odnosa Ankare i Damaska moglo bi da ukloni pretnju koju Jedinice narodne odbrane (JNO) predstavljaju za tursku bezbednost, ali i da onemogući saradnju SAD-a sa ovim snagama sirijskih Kurda, koji su bili partner Vašingtona u borbi protiv Islamske države. Da stvar bude gora, promena turske politike se ostvaruje uz ohrabrenje Rusije. Odnosi Turske i Rusije postali su predmet velikog interesovanja, posebno otkako je ruski predsednik Putin naredio invaziju na Ukrajinu prošlog februara. Medijski izveštaji obično formatiraju ovaj bilateralni odnos kao ekonomski, ali ima tu mnogo više pitanja. To pak ne znači da je Turska odbacila Zapad i svrstala se uz Rusiju, već da Ankara odbija tuđe definicije jer nastoji da postane samosvojna sila.
Izveštavanje o Turskoj nije pogrešno. Užasno stanje turske ekonomije je važan faktor u Erdoganovom prilazu Rusiji. On se i dalje odupire pritisku SAD-a da sankcioniše zemlju, a tokom prošle godine Ankara je udvostručila trgovinu sa Moskvom, čime je Turska postala treći najveći trgovinski partner Rusije. Najveći deo ovog posla je u energetskom sektoru. Rusija snabdeva Tursku značajnim količinama gasa, nafte i uglja koje Turci plaćaju u rubljama. Nadograđujući takve aranžmane, Erdogan i Putin su se sastali prošlog oktobra u Kazahstanu i dogovorili da Turska postala čvorište za ruski gas. Turci su dugo želeli da igraju ovu ulogu, koja bi im omogućila da preprodaju gas nakon što zadovolje domaće potrebe, računajući ne samo na solidne prihode i smanjenje budžetskih deficita, već i jači uticaj u Evropi kao navodnom odredištu za gas. Turci već prerađuju jeftinu rusku naftu i preprodaju je uz marže. Pored energetike, razne turske kompanije su uskočile kada su se njihove zapadne kolege povukle iz Rusije, obezbeđujući ruskim preduzećima i potrošačima pristup traženim robama i stvarajući nove poslovne mogućnosti za Turke. Ankara je takođe prihvatila milione ruskih turista zajedno sa mnogo manjim brojem izuzetno bogatih oligarha.
Turski zvaničnici tvrde da ne mogu da uvedu sankcije Rusiji, a da ne dovedu tursku ekonomiju u opasnost, sugerišući (možda nenamerno) koliko su bilateralni odnosi postali važni. Jeftina ruska energija, prihodi od turizma i novac koji pristiže od bogatih Rusa pružaju Turskoj predah nakon godina ekonomskog urušavanja. Međutim, iako je tačno da su bilateralni ekonomski odnosi procvetali nakon ruske invazije na Ukrajinu, Ankara je jačala svoje ekonomske, diplomatske i bezbednosne veze sa Moskvom mnogo pre Putinovog napada na Ukrajinu i ekonomskog pada Turske. Nekoliko preostalih pristalica Turske u Vašingtonu, a koji nisu na platnom spisku Ankare, reaguju na ova dešavanja na dva različita, ali ne baš ubedljiva načina. Prvo, oni ukazuju na činjenicu da su Ankara i Moskva bile na različitim stranama u Libiji, Nagorno-Karabahu i Siriji. Oni takođe navode prodaju turskih dronova i drugog oružja Ukrajini, Erdoganovu retoričku odanost ukrajinskoj nezavisnosti i dogovor o izvozu žita koji su Turci progurali i time sprečili globalnu prehrambenu krizu. Istina, ali Erdogan i Putin su ipak stavili svoje razlike po pitanju Libije, Sirije i Azerbejdžana na stranu i nastavili da jačaju ekonomske veze i bezbednosnu saradnju.
Drugo, turski prijatelji tvrde da je za sve što se dešava između Ankare i Moskve kriv Vašington. Da Sjedinjene Države nisu tretirale Tursku „kao go*no“, po rečima jednog bivšeg američkog zvaničnika, Ankara bi rado poslužila kao bedem protiv Moskve. To je bio nediplomatski način da se kritikuje odnos Vašingtona sa JNO. S obzirom na ono što znamo o tursko-ruskim odnosima, malo je verovatno da bi Turska uvela ekonomske sankcije Moskvi i umanjila druge aspekte bilateralnih odnosa ako bi Vašington odustao od JNO. Čini se da su pristalice Turske toliko zaokupljene svojim lobiranjem da nisu u stanju da procene strateške ciljeve Ankare. Imaju pravo kada tvrde da su Turci ogorčeni zbog veza SAD-a sa grupom koju smatraju terorističkom organizacijom – Kurdistanskom radničkom partijom (PKK) – ali ne shvataju da turski zvaničnici nisu zainteresovani za reprizu Hladnog rata, tokom kojeg je Turska bila kritična za odbrambenu strategiju Zapada.
Da su Turci želeli da budu bedem kakav njihove pristalice zamišljaju, Ankara ne bi kupila ruski PVO sistem S-400. Takođe ne bi pristala da Rusi razviju nuklearnu elektranu Akuju, koju će ruski Rosatom posedovati i njome upravljati. A u drugom poslu vezanom za Akuju, Turci ne bi sklopili sa Rusima ugovor o razvoju luke Mersin. Kritičari Turske su iskoristili sve ovo kako bi ustvrdili da Turska više nije pouzdan partner Zapada. I u pravu su. Turska jeste članica NATO, ali teško da je partner. Istovremeno, sklonost takvih kritičara da odstupanja Ankare od Zapada tumače kao postrojavanje sa Rusijom pokazuje nerazumevanje turske spoljne politike. Nije tajna da u Ankari postoji frakcija koja je duboko sumnjičava prema NATO-u i koja želi da Tursku priveže uz Moskvu. Uticaj ove grupe periodično raste i jenjava, ali čak i u trenucima kada je bio izražen, Erdogan se ustručavao da spoljnu politiku prepusti tzv. Evroazijcima. Da jeste, to bi verovatno dovelo da raskida sa Zapadom, što turski lider, uprkos jačanju veza Turske i Rusije, ne želi.
Ipak, Erdogan zaista želi tu polugu moći, i čitava dinamika SAD-NATO-Turska-Rusija mu daje priliku da manipuliše Vašingtonom i Briselom. Na primer, kada je turski vojni zvaničnik najavio mogućnost kupovine ruskog aviona Su-35, nakon što su članovi američkog Kongresa negodovali zbog prodaje F-16 Ankari, Vašington se uplašio da će Zapad izgubiti Ankaru. Ovakva manipulacija je moguća sve dok međunarodna zajednica vidi Tursku kao ili Zapad ili Istok. Erdogan ne želi da Turska postane poluga ruske spoljne politike, isto kao što ne želi da se zemlja posmatra kao puki privezak NATO-a na jugoistočnom krilu alijanse. Ono što se dešava u turskoj spoljnoj politici na tragu je razgovora koji sam davno vodio sa turskim prijateljima u Ankari. Zemlja se možda distancira od Sjedinjenih Država i NATO-a, ali nije ni sasvim zapristala za Rusijom. To je prosto Turska.
(Steven A. Cook/ForeignPolicy-ZTP)
