Goldman Saks je otpustio 3.200 zaposlenih, ostavljajući im tek pola sata da se spakuju. Ovakav potez će se verovatno svideti onima koji su skloni da se raduju tuđoj nesreći i koji nikada nisu radili za grabežljivu investicionu banku. Zamislite sve te ulickane tipove obučene kao Kristijan Bejl u Američkom psihu, sa odvezanim kravatama i stvarima naguranim u kartonske kutije (figurice, porodične fotografije, antistres loptice i ostalo), kako izlaze na Volstrit kao ubogi civili, lica zajapurenih od besa. Gospodari svemira degradirani jednim potezom u obične građane.
Još je neobičnije ono što je usledilo. Ispostavilo se da je njih 3.200 zaradilo kompaniji mnogo više novca svojim odlaskom nego uštedama na njihovim platama. Naime, čim su otkazi najavljeni, Volstrit je podigao Goldmanovu tržišnu kapitalizaciju za 3,3 milijarde dolara. Razmislite o tome na trenutak: to je nešto više od milion dolara dodate vrednosti po otpuštenom radniku. To je dramatična retrospektiva učinka. Otpuštan sam sa svih vrsta poslova tokom prethodnih godina, i iskreno rečeno, prilično sam beskoristan. Ne laskam sebi da je moje odsustvo mnogo oštetilo bilo koju kompaniju koja je donela mudru odluku da mi vidi leđa. Ali imam dovoljno samopoštovanja da posumnjam da bi ih moje uklanjanje preko noći učinilo za hiljade funti bogatijim.
Bivši Goldmanovi službenici su, navodno, prethodnica nove grupacije u strukturi zaposlenih koju mnogi opisuju kao „suvišnu elitu“. Velike kompanije sve više uviđaju ogromnu korist od otpuštanja čitavog niza dobro plaćenih rukovodilaca. Fejsbukova matična kompanija Meta imala je skok cena akcija za trećinu nakon što je otpustila 11.000 ljudi. Ispostavilo se da i drugi imaju prostora za potkresivanje. Kao i svi razumni ljudi, smatram Ilona Maska opasnim ludakom, ali čovek je imao pravo; upuštajući se u rizičan eksperiment, shvatio je da je moguće otpustiti tri četvrtine radnika Tvitera, a da se sajt potpuno ne uruši. Možda malo slabije radi nego pre, ali je i dalje tu. Šta je onda 75 odsto zaposlenih radilo po čitav dan? Šta je radilo onih 3.200 ljudi u Goldmanu kada ne samo da nisu zarađivali novac kompaniji, nego su, bar prema proceni njihovih bivših kolega sa Volstrita, obarali njenu vrednost za višestruke iznose svojih plata?
Otpuštanja u Goldmanu činila su 6,5 odsto platnog spiska. Jasno je da ovde imamo izvestan efekat Laferove krive: ako bi Goldman otpustio 95 odsto zaposlenih, nije za očekivati (bar se nadam) da bi vrednost kompanije skočila za 50 milijardi dolara. Ali postoji iskušenje među mnogim velikim kompanijama da se sagleda oblik te krive. Da li bi još nekih pet odsto podeljenih otkaza dalo slične rezultate? Vredno je rizika, zar ne? Jedan moj stari prijatelj, tokom svoje kratke karijere u velikoj konsultantskoj kući 1990-ih, imao je prototipsku verziju ovog uvida. Primetio je da kada se nekom rukovodiocu dopadne sekretarica, on je postavi za marketinškog asistenta; stoga je preporučio da kompanija otpusti sve svoje marketinške asistente. Ne znam da li su išli tako daleko, ali su podelili dosta otkaza i moj prijatelj je ubrzo dobio unapređenje kao priznanje za svoj organizacioni njuh i bezdušnu narav.
Dakle, došlo je vreme kada je nezgodno biti dobro plaćeni viši menadžer. Tokom većeg dela moderne istorije, prekarijat su uglavnom sačinjavali oni iz nižih platnih razreda: fizički radnici čiji su poslovi dokinuti industrijskim napretkom, zatvaranjem rudnika uglja, robotizacijom proizvodnje automobila, itd. Iz generacije u generaciju, oni su napuštali tradicionalnu radničku klasu ostajući beskorisni i poraženi. Sada je, očigledno, došao red na profil belih okovratnika, a imajući u vidu da je ‘menadžerisanje’ malo teže sameriti nego kopanje uglja ili presovanje zakovica, nije lako predvideti njihovu dalju sudbinu. Sasvim je moguće da će u narednim godinama velike kompanije prepustiti svoja pravna i marketinška odeljenja ChatGPT-u, dok će algoritmi kupovati i prodavati akcije bolje, brže i racionalnije od svojih ljudskih kolega, i to bez pauze za ručak.
Spekulacije o „društvu posle rada“ bi mogle da se revidiraju. Odstrel suvišne elite možda deluje privlačno onima koji toj eliti ne pripadaju, ali to će imati dugoročne posledice. Roboti i AI su sve bolji u proizvodnom sektoru ekonomije, ali su beznadežni kao potrošači. Ko će kupovati sve te trenažne bicikle, vinske dekantere i kuhinjske površine od brušenog hroma ako ljudi sa beskorisnim, ali visoko plaćenim poslovima odjednom budu otpušteni? Drugim rečima, nije samo potlačeni proletarijat taj koji treba da brine o svojoj sudbini. Smešno je pak pomisliti da bi se među budućim zagovornicima ‘potpuno automatizovanog luksuznog komunizma’ mogli naći bivši menadžeri Goldman Saksa.
(Sam Leith/TheSpectator-ZTP, foto: Michael Nagle)
