Neliberalni kurs: Gruzija okreće leđa Zapadu, približava se Moskvi i Minsku

Ovog meseca se navršava trinaest godina od ruske invazije na Gruziju, državu od 3,7 miliona stanovnika, smeštenu između Rusije i Turske. Decenijama je Gruzija bila najviše prozapadno i proamerički nastrojena država u regionu. Njen glavni spoljnopolitički prioritet je pridruživanje Evropskoj uniji i NATO-u, i do sada se odazvala gotovo svakom pozivu ovih organizacija za učešće u mirovnim i borbenim misijama.

Nekoliko desetina Gruzijaca poginulo je služeći rame uz rame sa američkim trupama u Iraku i Avganistanu. Osim što predstavlja bezbednosnu polugu Sjedinjenih Država, Gruzija je strateški važna i kao izlaz na Crno more u okviru jedinog isplativog trgovačkog puta koji ne prolazi kroz Rusiju ili Iran. U želji da se pridruži evroatlantskoj zajednici, Gruzija se takođe istakla svojim odlučnim iskoracima ka demokratiji. Taj napredak sada ugrožava vladajuća stranka Gruzijski san, težeći preuzimanju svih grana vlasti više nego ispunjavanju zapadnih standarda. Izgleda da jača i svoje veze sa Rusijom, pa čak i Belorusijom.

2019, lideri Gruzijskog sna pozvali su ruskog poslanika da se obrati gruzijskom parlamentu, što je izazvalo izlive besa i nemire na ulicama. Ovaj potez je potopio dva projekta koja bi povećala nezavisnost Gruzije od Rusije: stratešku luku na Crnom moru i postavljanje novog optičkog kabla na koridoru Istok-Zapad. Neki članovi Gruzijskog sna praktično su zarobili državu, koncentrišući moć i bogatstvo u rukama malobrojne elite, dok pandemija koronavirusa bukti i nanosi štetu ekonomiji, uzrokujući pad BDP-a za 6,2 odsto. Gruzija je zabeležila pola miliona zaraženih i više od 6.500 mrtvih, a samo 7 odsto populacije je potpuno vakcinisano.

Ugledajući se na neliberalne režime poput onih u Moskvi i Minsku, Tbilisi je takođe počeo da se breca na Zapad. Krajem 2019. Fejsbuk je uklonio stotine lažnih naloga iza kojih je stajao Gruzijski san, a koji su izražavali antizapadne i posebno antiameričke stavove. Nedavno su veb sajtovi i mrežni profili povezani sa ovom partijom lansirali napade na američku ambasadorku u Tbilisiju, kao i na njene evropske kolege svaki put kada su kritikovali Gruzijski san ili vladu.

Gruzijska politička kriza dostigla je vrhunac prošle jeseni, kada su opozicione stranke osporile parlamentarne izbore, tvrdeći da je vlada Gruzijskog sna manipulisala biračima i izbornim procesom. Iako nema sumnje da je Gruzijski san dobio najviše glasova, mnogi su se pitali da li je to bilo dovoljno (40 odsto) za samostalno formiranje vlade. Dok je većina međunarodnih posmatrača nazvala jesenje izbore konkurentnim, većina analitičara se složila da je Gruzijski san nastojao da marginalizuje opoziciju, monopolizuje vlast i kontroliše pravosuđe. Odluka opozicije da bojkotuje parlament izazvala je političku krizu koja se pogoršala u februaru nakon hapšenja i zatvaranja Nike Melije, vođe Ujedinjenog nacionalnog pokreta, glavne opozicione stranke. Takođe, mnogi opozicionari su tvrdili da je gonjenje Giorgija Rurue, većinskog vlasnika opozicionog TV kanala Mtavari Arhi, bilo politički motivisano.

Slavlje nakon otkazivanja Parade ponosa, Tbilisi, jul 2021. (foto: Reuters)

U aprilu je Evropska unija intervenisala kako bi makar privremeno ublažila političku krizu i proizvela oslobađanje Melije. Pored amnestije „političkih zatvorenika“, sporazumom su predviđeni vanredni parlamentarni izbori ukoliko Gruzijski san ne obezbedi 43 odsto glasova na predstojećim lokalnim izborima. Međutim, početkom jula su desničarski aktivisti napravili haos povodom planirane Parade ponosa, napadajući novinare i kancelarije civilnog društva. Neki od aktivista su imali veze sa Moskvom, kao i podršku Gruzijske pravoslavne crkve koja održava snažne veze sa ruskom crkvom.

Više od 50 novinara je povređeno, a jedan je preminuo nekoliko dana nakon brutalnog premlaćivanja. Premijer Irakli Garibašvili okrivio je „radikalnu opoziciju“ za podsticanje sukoba. Američki ambasador u Tbilisiju kritikovao je Garibašvilija zbog neodlučnosti u suzbijanju nasilja. Podilazeći konzervativnoj javnosti i pravoslavnoj crkvi, Garibašvili je opisao Prajd kao „neprihvatljiv za veliki deo gruzijskog društva“. Organizatore skupa, koji su zapravo bili žrtve nasilja, Garibašvili je nazvao „nerazumnim“ jer su rizikovali „građanski sukob“. Niko od organizatora nasilja za sada nije uhapšen.

Politička upotreba sudstva, zastrašivanje medija i akumulacija vlasti svakako nisu novost u gruzijskoj politici. Vlada Mihaila Sakašvilija, predvođena Ujedinjenim nacionalnim pokretom, je 2007. upotrebila silu protiv demonstranata, proglasila vanredno stanje i ugasila glavni opozicioni kanal Imedi TV. Ono što je bez presedana, pak, je najava Gruzijskog sna da će se povući iz sporazuma sa EU, produbljujući time političku krizu i raskid sa Zapadom, po modelu drugih neliberalnih režima.

Sporazum je nalagao vanredne izbore ako Gruzijski san ne osvoji 43 odsto na lokalnim izborima u oktobru, a nedavne ankete pokazuju da je partija daleko ispod tog praga. Povrh toga, sporazum o saradnji beloruskog KGB-a i Gruzijske Službe državne bezbednosti navodno je stupio na snagu ovog meseca. Prvobitno potpisan 2016, sporazum vezuje gruzijsku vladu za jedan od najsurovijih režima, čiji bezbednosni sektor blisko sarađuje sa ruskim obaveštajnim službama. Gruzijski zvaničnici za sada nisu negirali postojanje sporazuma, ali su kritikovali izveštavanje o tome.

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da više od dve trećine Gruzijaca i dalje podržava evroatlantske integracije. Iako vlada Gruzijskog sna tvrdi da želi jaču integraciju sa EU i NATO-om, nedavni događaji pokazuju da će preovladati jednopartijska država i dodvoravanje Moskvi. Time se urušava dosadašnji rad na evrointegracijama, a neki Evropljani su počeli da uzvraćaju. Garibašvili je morao da otkaže najavljenu posetu baltičkim zemljama kada su tamošnji lideri uskratili dobrodošlicu zbog političke krize u Gruziji.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: Irakli Gedenidze/Reuters)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.