Po dolasku u Moskvu u ponedeljak, predsednik Si Đinping je rekao da je Kina spremna, zajedno sa Rusijom, da „čuva svetski poredak zasnovan na međunarodnom pravu“. Ova izjava je do sada najjasnija artikulacija njegovog stava da se u svetu vodi normativna borba između poretka kojim dominira zapad, i poretka koji više odgovara interesima Pekinga. Napuštajući rusku prestonicu, otišao je korak dalje: „Trenutno se dešavaju promene kakve nismo videli 100 godina unazad. I mi smo ti koji ih zajedno pokreću.”
Pošto se pozicionirao kao potencijalni mirotvorac, Si očito veruje da mu rat je u Ukrajini doneo dobitnu kombinaciju. Njegov rezon je da će, ako Vladimir Putin izvuče neku vrstu pobede, Zapad biti diskreditovan i verovatno će se fokusirati na međusobne optužbe i preispitivanje. Drugim rečima, dobitak za Sija. Međutim, ako Ukrajina trijumfuje, onda će pad Rusije u kinesko vazalstvo biti ubrzan, što je opet dobitak za Kinu. Ruska ekonomija već prelazi sa zavisnosti od dolara za zavisnost od juana; mnogi u Moskvi strepe da će politika slediti put koji je ekonomija već trasirala. Postoji i treča opcija. Ako Peking bude posredovao u mirovnom sporazumu prema svom planu od 12 tačaka (a Putin će radije progutati gorku pilulu sa te strane), onda će biti opravdane kineske pretenzije na status globalne sile i principijelne alternative Zapadu.
Ipak, ovaj mučni rat ne mora nužno biti naklonjen kineskim interesima. Dok su Putin i njegovi poverenici opsednuti borbom protiv Zapada, po svaku cenu, sledeća generacija ruskih lidera je mnogo skeptičnija prema Pekingu. Oni su veoma svesni opasnosti ulaska u kinesku orbitu. To se može videti u izveštavanju ruske štampe o kineskoj špijunaži unutar Rusije. Naglašavajući ovu temu, Federalna služba bezbednosti (FSB), kao glavna osovina Putinove moći, pokušavala je da upozori Kremlj na rastuću pretnju. Nespremnost Kine da svoje proklamovano „prijateljstvo bez granica“ pretvori u bilo kakvu praktičnu podršku naljutila je mnoge pripadnike ruske elite. Rat polako kruni Putinov legitimitet i šta god on predstavio kao „pobedu“ biće mnogo manje od njegove grandiozne težnje da Ukrajinu vrati pod kontrolu Moskve. Si je izrazio uverenje da će Putin pobediti na izborima sledeće godine. Ali dugoročno gledano, rat bi mogao dovesti do uspona ove nove generacije ruskih političara skeptičnih prema Kini.
Sumnjičavost ruske elite prema Kini nije neutemeljena. Peking je navodno dozvolio izvoz nekih jurišnih pušaka (označenih kao „lovačko oružje“) i rezervnih delova za dronove u Rusiju preko Turske i Emirata, ali samo za gotovinu i sa jasnim stavom da se transferi teškog naoružanja ne razmatraju. Jasno je da Kina nije voljna da ugrozi trgovinu sa Zapadom, vrednu više od 1,5 biliona dolara, za ruskih 200 milijardi. I dok Kina nastavlja da kupuje jeftinu rusku naftu i gas, njene banke su se uglavnom povukle iz Rusije. Posleratna Ukrajina će prihvatiti svaku pomoć koju može da dobije, ali će njene veze ostati bliže Zapadu nego Pekingu. Do 2019. Kina je bila najveći pojedinačni trgovinski partner Kijeva, ne samo zbog masivnog uvoza ukrajinskog kukuruza. Međutim, izvoz u EU je daleko veći. Kijev nije tajio da će ugovore o saniranju štete poveriti zemljama koje su mu pomagale u ratno vreme. Jedan inače suzdržani EU zvaničnik mi je rekao: „Obnova Ukrajine će biti teška, ali kada se to oposli, Evropa će biti jača nego ikad i manje podložna pritiscima, bilo ruske armije ili kineske ekonomije.“
Još jedna pretnja Sijevom planu je da se Zapad naoružava i međusobno povezuje na način koji nije viđen u prethodnih 30 godina. Članice NATO-a podižu svoje izdatke za odbranu, a čak i EU počinje ozbiljno da se bavi bezbednošću. Tu je i dogovor Aukusa i Japana o razvoju novog borbenog aviona sa Britanijom i Italijom. Svi ovi potezi ukazuju na to da Evropa sve aktivnije gleda u kinesko dvorište. Rat takođe primorava Peking da preispita svoje stereotipe, uključujući pretpostavku da Zapad nije voljan da prihvati štetu u ekonomskom ratu (npr. zbog energije), što utiče na kineske procene o posledicama eventualnog zauzimanja Tajvana. Međutim, Si nije usamljen u pogrešnoj proceni ishoda rata. Trenutno sve strane veruju da je vreme na njihovoj strani. Moskva je sigurna da će zapadna podrška Ukrajinu oslabiti, nakon čega će Kijevu nametnuti neku vrstu mirovnog sporazuma koji Putin može da predstavi kao pobedu. Kremlj pozdravlja svaki nagoveštaj podele ili iscrpljenosti na Zapadu. Kada je guverner Floride i mogući Republikanski predsednički kandidat Ron DeSantis nedavno rekao da „dalje mešanje u teritorijalni spor Ukrajine i Rusije“ nije jedan od „vitalnih nacionalnih interesa“ SAD-a, to je na ruskoj državnoj televiziji protumačeno kao povratak američkom izolacionizmu.
Pobedila ili izgubila, rat je katastrofalan za Rusiju. Šteta pričinjena njenoj ekonomiji i društvu moraće godinama da se sanira. Sankcije će trajati sve dok je Putin na vlasti. Nedavna odluka Međunarodnog krivičnog suda da zatraži njegovo hapšenje zbog ratnih zločina zacemenitrala je status Rusije kao države parije. Ukrajina je ubeđena da će uz nastavak vojne pomoći moći da se nametne na bojnom polju, primoravajući Rusiju da se povuče ili pomiri. Dalje, Zapad će pomoći u obnovi razorene zemlje (EU procenjuje štetu na 750 milijardi dolara) i Ukrajina će biti primljena u EU i NATO. Ipak, može se ispostaviti da je podršku lakše zadržati u ratu nego u miru. Mantra Zapada da je „kraj rata kada Kijev kaže da je kraj” zapravo je način da se izbegne ova debata. Zapad uvećava podršku Ukrajini u nadi da će to ubrzati kraj rata, ali ako tako ne bude, biće sve teže održati jedinstveni front. Analitičar blizak Viktoru Orbanu, koji je odbio da Ukrajini pruži vojnu pomoć, kaže da, „nakon sledeće zime, ako Kijev ne pobedi, više niko neće pominjati mađarsku nelojalnost”.
Osim toga, čak i ako Zapad može da finansira pobedu na bojnom polju, bezbednost Ukrajine neće biti garantovana. Moskva će uvek imati načina da destabilizuje svog suseda, od strateške korupcije do otvorenog terorizma, potkopavajući izgradnju održive demokratije i tržišne ekonomije. Naravno, ovo nije prosto jedan rat već dva međusobno povezana: terenska borba u Ukrajini i ekonomsko-politička borba između Rusije i Zapada. Pošto je Zapad obećao više od 150 milijardi dolara vojne, humanitarne i ekonomske pomoći (do sada je isporučeno samo pola od toga), računa se ne samo na uspeh Ukrajine na bojnom polju, već i da će sankcije okruniti podršku Putinu u zemlji te sposobnost Rusije da se bori. Prema rečima jednog britanskog zvaničnika: „To je dugoročna strategija i, na neki način, računamo da će Ukrajinci držati bojno polje dok mi nagrizamo ruske kapacitete.“ Ali s obzirom da Putin militarizuje rusku ekonomiju, to verovatno neće biti ni brz ni lak zadatak.
Ukrajina nema drugog izbora nego da se bori za svoju slobodu i suverenitet. Ali u tom procesu će ozbiljno iskrvariti. Izvor iz britanskog ministarstva odbrane potvrdio je nedavne napise Vašington Posta da je Kijev pretrpeo 120.000 žrtava u odnosu na ruskih 200.000, što znači da Ukrajina ima dvostruko više gubitaka srazmerno broju stanovnika. Istovremeno, njena privreda je ‘na aparatima’, smanjivši se za trećinu prošle godine. Veliki deo finansijske pomoći došao je u obliku zajmova, a ne poklona. Kako se rat odugovlači, Ukrajina će slobodu od moskovskog imperijalizma zameniti zavisnošću od zahtevnih kreditora. Posle onoga što je nazvao „putem prijateljstva, saradnje i mira“, Si nije nagovestio nikakve promene u politici, ali Kina i dalje ima najveći manevarski prostor. Mogla bi da izvrši pritisak na Rusiju i da zaista zaradi tu titulu mirotvorca. Mogla bi i da pojača podršku Moskvi u zamenu za njen vazalni položaj. Takođe bi mogla prosto da sedi i gleda dok svi ostali pate. Ironično, iako naizgled nije učesnik u ovoj igri, Si drži sve karte.
(Mark Galeotti/The Spectator-ZTP, foto: ABCNews)
