Najpoznatiji indijanski posetilac Evrope u kolonijalno doba bio je izmišljeni lik. Protagonista L’Inženua, Volterovog romana iz 1767, i njegove dramatizacije u izvedbi Žan-Fransoa Marmontela, bio je idealan primer plemenitog Hurona. Hrabro se borio sa Britancima, zaljubio se u zatočenu Francuskinju i napao Bastilju da bi je oslobodio. Zapanjujuće pronicljiv centralni događaj čini njegovu priču moćnijom čak i od Velikog pokolja mačaka u smislu nagoveštaja Francuske revolucije. Otkrivanje prirodne mudrosti divljaka produbilo je u filozofima poštovanje prema običnom čoveku. Osnaživanjem masa ugrozili su sebe, ali to je druga priča.
Volterov junak je uzvraćao divljenje, čudeći se kako je priroda upodobila parisku sredinu u savršeno stanište za ljude. Reakcije stvarnih posetilaca sa druge strane Atlantika bile su manje upadljive, ali ne zato što nisu bile elokventne, već zato što pridošlice nisu videle razlog da izmene stavove koje su formirali sa distance. Iz španskih dominiona u Americi sačuvano je na desetine hiljada ranih kolonijalnih dokumenata napisanih od ruke domorodačkih naroda na njihovim jezicima. Većina nije pročitana i malo toga je katalogizovano. Ali naučnici koji su počeli da ih objavljuju poslednjih godina otkrili su iznenađujući svet u kome su dolazeće i aktuelne elite sarađivale na obostranu korist. Dostiguća civilizacije belog čoveka bila su privlačna domorocima: njegova religija, pismo, neograničeni domet trgovine, umetnost i tehnologija, opojna sredstva, muzika i njegova korisnost u svojstvu objektivnog arbitra, sveštenika ili bračnog partnera.
Međutim, Kerolajn Dods Penok odbacuje arhive domorodačkih naroda kao sredstvo za osvetljavanje njihovih osećanja. Ona pogrešno pretpostavlja da „retko možemo da čujemo glasove starosedelaca“; ali ona je u pravu kada kaže da je „lakše pronaći dokumente o stavovima Evrope prema autohtonim narodima nego o stavovima autohtonih naroda prema Evropljanima“, tj. ako tražite na pogrešnim mestima i ne uspevate da premostite jaz koji razdvaja naše razumevanje drugih kultura od nas samih. Alternativni metod koji ona predlaže je zanimljiv i obećavajući: sakupljanje priča o indijanskim i transatlantskim putnicima mešovitih rasa. Ona marljivo sastavlja svoje priče, iako selektivno, ali ne citira izvore koji bi poboljšali našu sliku o njihovoj percepciji. Umesto toga, ona im ubacuje misli u glavu ili spekuliše o tome šta su „morali“ da osećaju. Woke besmislice iskrivljuju njenu vizuru. Ona lišava domoroce moći da kreiraju vlastite sudbine tako što ih prikazuje uglavnom kao žrtve konkvistadora. Ovako pogrešna percepcija ima ozbiljne posledice. U većem delu Amerike, tokom većeg dela kolonijalnog perioda, Evropljani nisu potisnuli lokalnu vlast, već su joj dodali još jedan sloj.
Oni koji ovo ne vide prave greške, karakteristične i za Dods Penok. Samo ju je pogrešno čitanje dokumenata moglo navesti na pretpostavku da su domorodački pisci „zamaglili razliku“ između Habzburškog cara i Boga. Njeno pogrešno razumevanje Kolumbovih oprečnih pogleda na narode koje je sretao teško je drugačije objasniti osim kao rezultat predrasuda. Njena jadikovka nad „svetom… koji je zauvek nestao” bila je uobičajena; ali većina stručnjaka danas je svesna da su mnogi politički, ekonomski i kulturni obrasci preživeli osvajanje. Krštenja, koja autorka osuđuje kao „prisilna“, nisu bila takva. I sporno je korišćenje izveštaja o prelasku Atlantika iz 1573, u kojem nije učestvovao nijedan indijanac, kao dokaz onoga što su Kolumbovi domorodački saputnici doživeli 60 godina ranije. Optužiti dominikanskog filantropa Bartolomea de Las Kasasa, par ekselans borca za indijanska prava u 16. veku, za „brutalne mere… radi spasavanja duša“, validno je samo spram činjenice (koju autorka ignoriše) da on nije dozvolio oprost belim pokajnicima koji su priznali zločine nad domorocima.
Dods Penok odbacuje ključne dokaze kada poriče agoniju teologa koji su tražili da pravosuđe reguliše rat u Novom svetu. Ogroman broj slučajeva domorodaca čija su prava španski sudovi podržali, često na štetu Evropljana, bledi pred njenom pretpostavkom da su indiosi dobijali odštetu samo kao kvislinzi ili poverenici. Iskustvo gostujućeg Inka (kojeg ona ne pominje) je indikativno. El Inka Garsilaso de la Vega (na slici) nije provocirao rasizam; ali, kao sin domorodačke princeze, imao je koristi od španskog snobizma. Postao je jedan od najuglednijih španskih humanista, sa rekordnim brojem dece koju je krstio u španskom gradu gde se nastanio.
Tvrdnja da su „Kolumbove ekspedicije videle hiljade domorodaca kako prelaze Atlantik“ nije potkrepljena dokazima. I zapanjujuće je da Dods Penok misli da „nije bilo trajnog španskog naselja na kopnu sve do Kortesove invazije“ – bilo ih je najmanje tri. Ona navodi da su izveštaji o pregovorima osvajača i domorodaca bili „puste želje“; naprotiv, pod španskom monarhijom većina domorodačkih zajednica mirno se pridružila Špancima. Ona kaže da su papske povelje „poništile postojanje domorodačkih naroda“; ali, u povelji Sublimis Deus, papa Pavle III je odlučio u korist indijanaca po pitanju njihovog statusa u čovečanstvu. Njena tvrdnja da „većina autohtonih putnika nije birala da putuje u Evropu“ takođe nije potkrepljena. Takvih primera ima na desetine.
Neznanje i neosetljivost se kombinuju, i autorkin manjak maštovite identifikacije sa ljudima u prošlosti je zabrinjavajući. Ona retko pominje likovnu umetnost, i jedino književno delo koje citira je od onog lupeža ranog prosvetiteljstva koji je sebe nazivao baron de Lahontan. Vlastite kritike francuskih monarha i crkvenjaka stavio je u usta izmišljenog Hurona, kojeg je nazvao Adario, a koji se pojavljuje na prednjoj strani knjige ispod natpisa ‘On gazi zakone i skiptre’. Iako priznaje da su Lahontanovi dijalozi „fiktivni“, ona ih tretira kao autentične dokaze o njegovim susretima sa čuvenim Kondarionkom, koji je umro 1701. Greška nije nova, ali kao samoproglašeni stručnjak za istoriju američkih indijanaca, Dods Penok je trebalo da uoči izvor pogrešne predstave. Kao studija rane moderne epohe, On Savage Shores je nevešta. Ali kao ogledalo našeg vremena svakako jeste poučna. Odričući se rasizma, gledišta da je jedna rasa superiorna u odnosu na drugu, neke moje kolege naučnici zamenili su ga drugom pretpostavkom: da su bien-pensant savremenici inherentno superiorniji od ljudi iz prošlosti. Pokoravajući se tiraniji većine, oni odbacuju demokratiju pokojnih.
Misija istoričara nije da ‘sahrani Cezara’, već da ga razume. Nikada nećemo shvatiti uspeh i važnost velikih, kulturno raznolikih i zapanjujuće ambicioznih država koje nazivamo imperijama, a da ne shvatimo kako i zašto su privlačile podređene zajednice. Predindustrijska carstva, poput onih koja pružaju kontekst za On Savage Shores, bila su slaba; nedostajala im je tehnologija i radna snaga da nametnu politiku i preferencije svojih vladara ogromnoj, udaljenoj, jedva dostupnoj i često teško razumljivoj većini. Samo pregovaranjem o poslušnosti ili barem tolerisanju kritične mase lokalnih i regionalnih elita su takvi vladari uopšte mogli da funkcionišu, a kamoli da opstanu vekovima, suočeni sa političkim, ekonomskim i ekološkim rizicima. Ako u svemu vidimo dokaz njihove moralne niskosti ili odobravanje naše vlastite samodopadnosti, ne samo da ćemo ih pogrešno razumeti, nego ćemo i razoružati samokritičnost koja nam je potrebna da bismo se nosili sa našim haotičnim i zalutalim svetom.
(Felipe Fernández-Armesto/TheSpectator-ZTP)
