Prošetajte elegantnim prestonicama Gruzije ili Jermenije i imaćete utisak kao da ste bilo gde u Evropi. Veliki bulevari, poznati luksuzni brendovi, kiosci brze hrane, pametni restorani i zagušeni saobraćaj sugerišu da ste možda u Mađarskoj ili Češkoj. Samo kupolasti oblik drevnih crkava, kao i sveprisutni antiputinovski grafiti u gruzijskom Tbilisiju, govore da ste na drugom mestu. Ukrajinski rat je doveo veliki broj Rusa u Gruziju, što nije najbolje dočekano. „Ono što nas toliko izluđuje je njihova arogancija,“ rekla je moja domaćica jednom prilikom. „Moja prijateljica je pozajmila stan ruskoj izbegličkoj porodici – besplatno. Ali kada je pošla sa domaćim hlebom da ih dočeka, rečeno joj je da su zauzeti i da ga ostavi na kuhinjskom stolu. Tretirali su je kao služavku.“
Jednako frustrira i nedostatak svesti kod ruskih migranata da je Gruzija takođe pretrpela jezive teritorijalne upade orkestrirane iz Kremlja. I Abhazija i Južna Osetija (20 odsto zemlje) sada su ruski sateliti, i to nakon lokalnih pobuna koje su navodno smišljene Moskvi. Čini se da se Velika igra, tj. 19-vekovna borba za prevlast nad Azijom, nikada nije završila. Samo se pomerila do Kavkaza, tog uskog koridora između Crnog i Kaspijskog mora. Tradicionalno polje ove igre, Avganistan, uveliko je napušteno. Odrpana gomila mula je nakon britanskog Radža potisnula Rusiju, a potom i Sjedinjene Države. Kina, Indija i Rusija sada su spremniji od Zapada da se nose sa Talibanima, što za ove zemlje znači proširenje uticaja na Hindukuš.
Dalje unutar Bliskog istoka, izgleda da Moskva i Peking dele diplomatski plen. Rusija je odlično iskoristila rat u Siriji, dok je Kina bila posrednik u novom diplomatskom sporazumu Saudijske Arabije i Irana. Prava akcija je pak u centralnoazijskim državama, koje su okrenute flertovanju sa Pekingom i Putinovom udvaranju. Tako je prošle jeseni predsednik Kirgistana, Sadir Japarov, namerno odlagao sastanak sa Putinom (obično je poniženje obratno). Korak dalje je otišao lider Tadžikistana Emali Rahmon, očitavši ruskom predsedniku sedmominutnu lekciju, tražeći više „poštovanja“. Nije onda ni čudo što najbliže rusko inostranstvo – stražnja vrata južnog Kavkaza – pobuđuju zabrinutost Kremlja. U ovom poglavlju Igre menjaju se i igrači. Britanije, koja je vekovima bila glavni protagonista, nema na vidiku; prosede diplomate stare imperije svedene su na male obroke i iznajmljene kancelarije. Čak i SAD, naoružane samo humanitarnom pomoći i programima izgradnje civilnog društva, nisu ništa više od rezervnog igrača.
Novi faktori u regionu su Turska i njeni turkijski rođaci, Azerbejdžanci („jedna nacija u dve zemlje“), otkrivajući imaginarne mape Velike Turske koja se proteže od Egeja do Sibira. Upravo ovde se ravnoteža snaga pomera poput tektonskih ploča pod Anadolijom. Iako se Turska još uvek oporavlja od nedavnih zemljotresa, te suočava sa neizvesnim izborima, Rusija ipak mora da najnepouzdaniju članicu NATO-a tretira u rukavicama. Na kraju krajeva, predsednik Erdogan je bio taj koji je prvi izveo protokolarni trik sa Putinom, ali i onaj koji zatvara oči pred sistemskim kršenjem zapadnih sankcija Moskvi, dok isporučuje dronove Kijevu. Ankara može sebi da dozvoli takav dvolični pragmatizam, kada pod komandom ima 425.000 aktivnih i još 200.000 rezervnih vojnika. Sve su ovo loše vesti za Jermeniju. Ako je ikada postojala daleka zemlja o kojoj ne znamo ništa – mala, borbena Jermenija je slika i prilika. Malo veća od Velsa, ali sa populacijom od samo 2,8 miliona, najpoznatija je po svojoj nesrazmernoj dijaspori. Najviše ih je u Rusiji, SAD i Francuskoj, te u razvijenim trgovačkim enklavama od Mumbaja do Montreala.
Štaviše, Jermeni su poznati kao žrtve užasnog krvoprolića iz 1915, kada su Turci poklali blizu 1,5 miliona ljudi, u događaju koji mnogi smatraju prethodnicom nacističkog holokausta; bila je to, navodno, kazna za njihovu hrišćansku religiju i trgovački uspeh. Danas je nekolicina Jermena poznatija od svoje zemlje. Među njima su pokojni kompozitor Aram Hačaturjan, umetnik Aršil Gorki i pevač Šarl Aznavur (Aznavurijan). Savremene poznate ličnosti su trgovac umetninama Leri Gagosijan, pevačka legenda Šer i, naravno, porodica Kardašijan. O da, i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, čiji se jermenski otac prezivao Kalantarijan. Jermenija, koja je pre 1.700 godina postala prva hrišćanska država, vodi mitsko poreklo od Nojevog unuka čija se barka razbila o planinu Ararat, neposredno iznad današnje granice sa Turskom. Ova snežna planina jasno je vidljiva iz glavnog grada, Jerevana, u čijim vinskim barovima sedi gomila mladih Ruskinja u ružičastim trenerkama.
Problemi zemlje su klimatski – malo vode, nema energije – ali pre svega geografski. „Komšije su kao svekrva,“ kaže opozicioni političar Loven Zubiran, uz ledeno hladnu votku u restoranu koji drže Rusi. „Nemate izbora, morate im ugoditi.“ Nesreća male Jermenije je to što živi u okrutnom susedstvu. Sa Turskom na zapadu i njenim rođacima Azerima na istoku, Iranom na jugu i Rusijom koja se nazire iznad Gruzije na severu, Jermenija je povukla hrabar potez odlučivši da se prva otcepi od Sovjetskog Saveza 1991; kažnjena je tako što su Rusi podržali teritorijalne pretenzije Azerbejdžana. Ali danas je majka Rusija ta koja garantuje bezbednost Jerevanu. Dve hiljade ruskih mirovnjaka stoji između Jermenije i njenih turkijskih suseda, čuvajući zatvorenu granicu sa Turskom i, u teoriji (ali ne i u praksi) štiteći 120.000 Jermena koji su zarobljeni u svojoj azerbejdžanskoj enklavi, Nagorno-Karabahu.
Taj spor je shvatljiv otprilike kao Šlezvig-Holštajn. Tiče se ove planinske ispostave kojoj je SSSR dao autonomiju kao delu Azerbejdžana. Ova kontradikcija se pogoršala sa nezavisnošću Azera. Sporadične borbe su donele značajne dobitke Bakuu i zatvaranje transportnog koridora koji povezuje enklavu sa Jermenijom. Brojčano nadjačani, ruski mirovnjaci su sedeli skrštenih ruku. Prepuštena sama sebi, liberalna vlada premijera Nikole Pašinjana volela bi da dobije podršku Zapada. I to sa dobrim razlogom. Tri ruska televizijska kanala i propaganda na društvenim mrežama su nemilosrdni. Ali u ključnim trenucima, Jerevan uvek uzmakne. Kada je jermenski predsednik Serž Sargsijan 2013. trebalo da ode u Brisel da potpiše sporazum o saradnji i partnerstvu sa EU, pripreman tri godine, Putin je podigao slušalicu i pozvao ga u Kremlj. Sargsijan je odmah otkazao svoj briselski let, odjurio u Moskvu i pridružio se ruskoj Evroazijskoj ekonomskoj uniji. (Manji pakt sa EU potpisan je kasnije.)
Pet godina kasnije, masovna pobuna, tzv. plišana revolucija, zbacila je Sargsijana i ustoličila Pašinjanov evrocentrični režim. Ali „kad god vlada ustukne“, primećuje Arevik Sajakijan, lokalni onlajn novinar, „moramo to Rusima nekako da platimo… Oni shvataju da ako izgube Jermeniju, gube ceo Kavkaz.“ Kada su azerske snage napale njenu teritoriju prošle jeseni, Pašinjan se obratio Organizaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ruski NATO, cinicima poznat kao „Klub diktatora“). Uprkos tome što je Jermenija i dalje članica postsovjetskog pakta o međusobnoj odbrani, što je ekvivalent članu IV NATO-a, nikakva pomoć nije stigla iz Moskve, koja se i sama bojala da ne uznemiri momke iz Bakua. EU, koja tek što je obezbedila snabdevanje azerbejdžanskim gasom, takođe je bila predaleko i nije bila u stanju, ili jednostavno nije htela da pomogne. A SAD? Motreći jednim okom na obližnji Iran i izraelske prislušne stanice na azerskoj teritoriji, Vašington je takođe želeo da ostane u dobrim odnosima sa predsednikom Ilhamom Alijevim. Kada ga je američki državni sekretar, Entoni Blinken, ljubazno zamolio da ne zatvara snabdevanje Nagorno-Karabaha gasom, ignorisan je.
Kao što mi je Ričard Giragosjan, glavni jermensko-američki analitičar u Jerevanu, otvoreno rekao: „Ovo nije film Džona Vejna – ne stiže konjica.“ Ali Jermenija nije bez prijatelja u SAD. Zemlja ima drugi najmoćniji lobi u Vašingtonu posle Izraela. Štaviše, Nensi Pelosi, do januara predsednica Predstavničkog doma, ima najveću jermensku zajednicu u svom kalifornijskom kongresnom okrugu. Svratila je u znak solidarnosti prošle godine. Ali pogledajte mapu ponovo. Premala je i ima većih rezervoara glasova na lokalu. Povrh toga, iako nepoželjna, ali neophodna, ruska mirovna operacija je nepouzdana. Putinova ukrajinska avantura preusmerila je moć Rusije na druge aktere. S obzirom na presedan, ako je teritorijalno osvajanje sada opcija, zašto država od 10 miliona stanovnika ne bi zakinula svog malog suseda kako bi se ujedinila sa vlastitom enklavom na zapadu Jermenije i tako uspostavila stabilan kopneni put do majke Turske?
Dakle, šta će biti sa Južnim Kavkazom? Jedina izvesnost je stalna nervoza i nesigurnost. Do sada je 70 godina autoritarne vladavine SSSR-a barem osiguravalo relativni mir. Sada je ruska „specijalna vojna operacija“ učinila teritorijalne avanture drugih zemalja verovatnijim nego što su bile. Dva hrišćanska ostatka južnog carstva Sovjeta, Gruzija i Jermenija, nalaze se na zategnutom konopcu ne samo između Rusije i Zapada, već i sa turskim svetom. Čini se da ove zemlje imaju različite strategije preživljavanja. Gruzijci, od kojih mnogi čeznu za članstvom u EU, pa čak i u NATO, smatraju da je njihova vlada previše predusretljiva prema Moskvi. Neki sada strepe da se vladajuća partija Gruzijski san prosto vraća starom autoritarno/oligarhijskom modelu koji Rusija toliko voli. U Jermeniji, politička borba se vodi između vlade koja preduzima male korake ka demokratiji (sloboda govora, reforma pravosuđa), i onih koji se drže za rusku suknju iz straha od nečeg goreg.
Ruska inicijativa koja bi Azerima dala drumski i železnički koridor do njihove enklave na zapadu Jermenije trenutno je u središtu mirovnih pregovora. Čuvali bi ga ruski mirovnjaci, navodno pod nadzorom FSB-a. „Ako to dobiju, mi bismo u potpunosti izgubili našu zemlju,“ rekla mi je prozapadna jermenska novinarka, insistirajući na anonimnosti. Tokom protekle godine, talas mladih ruskih talenata, IT profesionalaca i srednjeklasnih dezertera, preplavio je zemlju, povećavši BDP za neverovatnih 14 odsto. U bogatom centru Jerevana, utisak je da stanje nije tako loše. Ali i drugi lešinari kruže oko zemlje. Sada čak i Indijci snabdevaju Jermene oružjem i imaju ambiciozne planove da probiju trgovinski koridor ka Evropi, od iranske luke Čabahar preko Jermenije do Crnog mora.
„Njihov cilj je i da se suprotstave pakistanskom savezu sa Azerima,“ zabrinuto primećuje Zubiran. „Svi igraju igru, i Jermenija postaje teren za takmičenje velikih sila.“ Ako za ovu tezu treba više dokaza, naći ćete ih na prašnjavom i zakrčenom putu do aerodroma. Tu putnik prolazi pored dve ogromne novoizgrađene ambasade čiji su zidovi načičkani bezbednosnim uređajima. Prva zgrada je američka. Druga, znatno veća, pripada Kini, koja je sebi rezervisala mesto kako bi se pridružila kavkaskoj Velikoj igri kasnije.
(Ivo Dawnay/TheSpectator-ZTP)
