Sredina je 1990-ih i sastaje se ekonomski fakultet vodeće poslovne škole. Okupljeni stručnjaci su loše raspoloženi. Mnogi su uznemireni što odseci poslovne škole, poput marketinga i organizacionih nauka, uživaju veći ugled uprkos očiglednom nedostatku metodološke strogosti. Svi se slažu da bi ekonomija trebalo da uživa više poštovanja. Jedan profesor jedva obuzdava svoj prezir. Svako ko ima solidan doktorat iz ekonomije, smatra on, mogao bi komotno da predaje na bilo kom drugom odseku škole.
Lako je ovo tumačiti kao priču o bahatosti ekonomista, ali u tome ima istine. ‘Imperijalizam’ ove discipline, tj. njena sklonost da prisvaja susedne naučne oblasti, problem je društvenih naučnika. Ipak, profesor je imao pravo. Ekonomija je 1990-ih mogla tvrditi da se razvija ka jedinstvenoj nauci o poslovanju. U perspektivi je bila realistična teorija firme. Avaj, tri decenije kasnije, nije ni korak bliže. Ekonomika ima velike modele konkurencije i tržišta. Ali njene moći i dalje posustaju kada prođu fabričku kapiju ili uđu u poslovnu zgradu. Vredi se zapitati zašto je to tako. Ekonomika jeste, ili bi barem trebalo da bude, nauka o alokaciji oskudnih resursa. U neoklasičnoj teoriji, tržišta zauzimaju centralno mesto. Činioci proizvodnje (zemlja, rad i kapital) i ponuda/potražnja dobara i usluga pomeraju se reagujući na cenovne signale sa tržišta. Resursi idu ka najprofitabilnijoj svrsi.
To je teorija. I ona ima očigledan propust, kao što je ekonomista Ronald Kouz istakao u radu iz 1937. Veliki deo alokacije resursa u privredama ne dešava se na tržištima već unutar firmi. Glavni pokretači su zaposleni. Oni se ne usmeravaju cenovnim signalima, već administrativnim nalogom. Teorija da su firme maksimizatori profita je još jedan sukob sa stvarnošću. One rade u magli neznanja i grešaka, kako je primetio Herbert Sajmon, pionir veštačke inteligencije i nauka o odlučivanju. Nijedna firma ne bi mogla da obradi sve informacije potrebne za izvlačenje maksimalnog profita. Umesto toga, preduzeća rade u uslovima „ograničene racionalnosti“, donoseći odluke koje su zadovoljavajuće, pre nego optimalne. Godinama je ekonomika kaskala za principima koje su izveli Kouz i Sajmon. Još 1972, Kouz se žalio da je njegov rad o prirodi firme „mnogo citiran a malo korišćen“. Ipak, ubrzo se pojavio niz rigoroznih istraživanja o radu firme, i trend se nastavio tokom naredne dve decenije.
Ključna je bila ideja o firmi kao koordinatoru timske proizvodnje, gde doprinos svakog člana tima ne može biti odvojen od ostalih. Timski rezultat zahteva hijerarhiju za delegiranje zadataka, nadziranje truda i nagrađivanje radnika u skladu sa tim. Ovo zauzvrat zahteva drugačiju vrstu aranžmana. U tržišnim transakcijama roba se razmenjuje za novac, posao se obavi i malo je mesta za sporenje. Ali zbog ograničene racionalnosti, u preduzeću nije moguće unapred odrediti sve što se očekuje od svake strane u svim mogućim okolnostima. Ugovori firme sa zaposlenima nužno su „nepotpuni“. Oni se održavaju na poverenju i, konačno, na riziku od kolapsa, što je skupo za sve. Tamo gde postoji delegiranje zadataka, postoji i problem motivacije: kako privoleti radnika da deluje u ime firme, da bude timski igrač, a ne da usko služi sebi. Ovo je u ekonomici poznato kao problem principijelnog aktera, što je bio izvor mnogih inspirativnih teorija. Podsticaji su, naravno, važni, ali često je najbolji pristup da preduzeća isplaćuju fiksne plate i da ne vezuju nagrade za pojedinačne zadatke. Vežite plate nastavnika za rezultate ispita, na primer, i oni će „predavati po testu“, umesto da inspirišu učenike da samostalno razmišljaju.
Takva polja istraživanja donela su Nobelove nagrade za ekonomiju Oliveru Vilijamsonu, Oliveru Hartu i Bengtu Holmstromu. (Kouz je nagrađen 1991, Sajmon 1978.) Njihov rad delimično objašnjava zašto je sredinom 1990-ih profesor poslovne škole iz našeg uvoda bio toliko uveren da ekonomija treba da dominira u proučavanju biznisa. Najprodavanije knjige Majkla Portera, ekonomiste koji je postao poslovni guru, dodatno su podsticale takav optimizam, a slično uzbuđenje je vladalo i oko teorije igara u korporativnoj strategiji. Ipak, kada neka savremena firma angažuje glavnog ekonomistu, to je za prognozu rasta BDP-a ili politike Federalnih rezervi, ne za savete o korporativnoj strategiji.
Jedan od razloga za to je akademski prestiž. Ekonomika sebe vidi kao temeljnu disciplinu, poput fizike, a ne kao praktičnu, poput inženjerstva. Ali većina onoga što čini dobro poslovanje ne može se obuhvatiti preciznom teorijom sa nekoliko jednačina. Suština je u tome koliko se ideje, informacije i donošenje odluka šire po celoj firmi. A plata nije jedina motivacija. Jaka preduzeća su oblikovana zajedničkim vrednostima i zajedničkim idejama o načinu poslovanja, dakle korporativnom kulturom. Ljudi su često ponosni na svoj posao i svoje radno mesto. To nisu logični predmeti istraživanja za ekonomiste. Niti je ekonomika srećna zbog specifičnosti poslovnih problema. Njihovo rešavanje zahteva više od davanja pravih ekonomskih podsticaja. Zahteva detaljno poznavanje tehnologije, procesa i konkurencije, kao i socijalne psihologije i političkih trendova. Ekonomika nikada nije dovoljna. Mnogi uticaji na aktuelna poslovna pitanja, recimo koja tehnološka firma će pobediti u trci za veštačku inteligenciju, ostaju van njenog delokruga.
Postoje ekonomske ideje koje poslovni ljudi ignorišu na svoj rizik. Ako se strategija firme može slobodno prekopirati, onda je za očekivati da će njen profit brzo pojesti konkurencija. Dobrom biznisu je potrebna oštrica. Ali mimo takvih recepata, ekonomika zna malo o tome šta čini uspešnu kompaniju. Proučavanje biznisa ostaje van njenog domašaja. Čini se malo verovatnim da će ikada u potpunosti osvojiti taj teren.
(TheEconomist-ZTP, foto: lafayette.edu)
