Pre nekoliko meseci, jedan sovjetolog koji je kao student na razmeni boravio sa mnom u Moskvi krajem 1960-ih, pisao mi je i pitao da li sam slučajno zadržala sobačku kao uspomenu na naše moskovske dane. Sobačka (‘mali pas’) je bila metalna sprava kojom smo blokirali ključaonice u našim studentskim sobama na Moskovskom državnom univerzitetu kako drugi ne bi mogli da koriste svoje ključeve da uđu. Ne samo da nisam imala sobačku, već sam potpuno zaboravila da tako nešto postoji i ne bih je prepoznala ni da je vidim. Ali to je zato što ne primećujem detalje. Karl Šlegel, nemački istoričar koji je opširno pisao o istoriji Sovjetskog Saveza, sušta je suprotnost, a njegova nadahnuta zapažanja izložena su na više od 900 strana knjige The Soviet Century.
Šlegel u više navrata svoju knjigu naziva arheologijom, izložbom i muzejom sovjetskog „življenja“. Njegovo fokusiranje na detalje iz svakodnevnog života čini je, po njegovom mišljenju, ne „enciklopedijom banalnosti” (fraza koju je upotrebila ruska istoričarka Natalija Lebina za vlastitu istoriju svakodnevnog života), već „enciklopedijom fundamenata”. Tu je skoro sve što je pamtljivo i (zapadnjaku) čudno u vezi sa sovjetskom svakodnevicom: beskrajni redovi, komunalni stanovi i užasi zajedničkih kuhinja i toaleta, buvlje pijace, nestali telefonski imenici, kuhinjski sto za kojim bi prijatelji sedeli do kasno u noć i pričali o onome što Rusi vide kao fundamente (ne stvari, već duboka životna pitanja). Jedan od mojih omiljenih odeljaka bavi se prodavnicama doslovno nazvanim „Hrana”, „Meso”, „Hleb” i „Riba” (izostavljajući „Mleko” iz nekog razloga), sa njihovom oskudnom ponudom robe, sumornim prodavcima, i, naravno, razrađenim sistemom čekanja u redu.
Šlegel detaljno opisuje putovanja međugradskim vozom, kada biste delili mali kupe sa strancima sa kojima biste, prema konvenciji, često vodili duge ponoćne razgovore. On primećuje odsustvo plastične ambalaže i hvali upotrebu tvrdog smeđeg papira kojim je nemarno umotavana kobasica ili šta god da ste kupovali. I zaista, iz postsovjetske perspektive, dok Rusija, kao i ostatak sveta, postaje zakrčena „ogromnim količinama plastike“, taj smeđi papir zaista dobija na vrednosti. To se, međutim, ne odnosi na podrumske toalete bez toalet papira u Lenjinovoj biblioteci u Moskvi, čiji je užasan miris, u kombinaciji sa mirisom cigareta koje su se mogle pušiti samo u tako bučnom ambijentu, dopirao sve do bibliotečke elitne Prve sale. Skoro jedino što Šlegel izostavlja, verovatno zato što nikada nije bio student na razmeni na Moskovskom državnom univerzitetu, jeste sobačka i druge zanimljivosti studentskog života, poput zvučnika u svakoj sobi koji su emitovali jedan kanal radija i koji se (barem u teoriji) nisu mogli isključiti.
Dok se Sovjetski Savez urušavao krajem 1980-ih, njegovi građani su postali opsednuti željom da žive „normalnim“ životom. To je značilo zapadnjački život sa više robe široke potrošnje i manje birokratskih prepreka, ali bio je to čudan odnos prema navikama sovjetskog života koje su postojale decenijama. Sovjetski ekvivalent nemačkoj ‘Ostalgiji’ brzo se razvio, ali na spoznaji da je Rusija, bez svoje imperije i statusa hladnoratovske supersile, izgubila poštovanje u svetu. Jednostavnost i predvidljivost života u sovjetskim vremenima je nešto čega se starije generacije rado sećaju, a Brežnjevljeva era, koja je u to vreme bila stigmatizovana kao dosadna, danas se doživljava kao vreme stabilnosti, funkcionalne države blagostanja, viška slobodnog vremena i uporedne društvene jednakosti.
Kao dugogodišnji rezident klubova i drugih prostora u kojima su se okupljali stranci, ne mogu se odupreti izvesnim prigovorima. Prvo, što se tiče davanja revolucionarnih imena, „Roi“ se može razumeti kao skraćenica od „Revolucija, Oktobar, Internacionala“, kako Šlegel tvrdi, međutim, najpoznatiji sovjetski Roj, Roj Medvedev (brat blizanac Žoresa), dobio je ime po indijskom revolucionaru M.N. Roju, koji je boravio u Moskvi 1920-ih kao član Kominterne i deo Staljinovog trusta mozgova. Drugo (prigovor engleskom prevodiocu Rodniju Livingstonu), „Kuća na Moskvi“ je potpuno pogrešan naziv za veliko sivo zdanje na reci, koje se danas ponekad naziva „Kuća na nasipu“, prema istoimenom romanu Jurija Trifonova, ali je Moskovljanima decenijama poznato kao „Dom praviteljstva“, što je naslov divne biografije ove zgrade iz pera Jurija Slezkina (2017). Šlegelova knjiga, prvobitno objavljena na nemačkom 2018, mora da je pisana 2016-17, što je prerano za citiranje Slezkina, ili, što je još važnije, za pominjanje rata koji je počeo ruskom invazijom na Ukrajinu u februaru 2022. Ali taj sukob jeste bacio senku na temu knjige, pošto je, kako Šlegel navodi, bio inspirisan „da još jednom analizira sovjetsko carstvo koje je nestalo“, nakon ruske aneksije Krima 2014.
Da je knjigu pisao šest godina kasnije, mogao je dodati neke zanimljive obrte pričama o velikim projektima sovjetske industrijske izgradnje koji su u fokusu poglavlja 2 („Autoput entuzijasta“). Azovstal u Mariupolju, na primer, bio je jedan od velikih sovjetskih poduhvata u proizvodnji gvožđa i čelika ranih 1930-ih; međutim, 2022. godine, to je bilo poprište tvrdoglavog otpora Brigade Azov, nastale 2014. u formi ultranacionalističke, neonacističke paravojne grupe, koja je potom ušla u sastav Ukrajinske nacionalne garde. DnjeproHES, čuvena hidroelektrana koja je za nekoliko godina prethodila Azovstalu, zauzima čitavo poglavlje, a završava se tako što su je digli u vazduh Sovjeti kako bi sprečili da padne u nemačke ruke u avgustu 1941. U proleće 2023, Nova Kahovka, šesta i poslednja u nizu brana na reci Dnjepar, izgrađena uporedo sa DnjeproHES-om, dignuta je u vazduh dok su Ukrajinci pokretali svoju dugo očekivanu kontraofanzivu. DnjeproHES je dobio ukrajinski naziv umesto ruskog (Dnjeproges), po kojem je bio poznat u to vreme i u istorijskim knjigama, ali to je izuzetak u ovoj knjizi, čija perspektiva, uza svu autorovu podršku Ukrajini u tekućem ratu, ostaje uglavnom proruska i orijentisana ka Moskvi. Šlegel to otvoreno priznaje – rusocentrizam je proizvod „akademske socijalizacije“ koja je obeležila njega i ostatak njegove grupe zapadnih istoričara, što je proizvelo „ograničenje naše stručnosti koje se ne može lako ispraviti”.
Drugim rečima, postkolonijalno preispitivanje moraće da bude prepušteno mlađoj generaciji. Iako autor koristi termin „imperija“, i u prvom poglavlju knjige („Krhotine carstva“) i u njegovoj poslednjoj rečenici (o prolaznosti „svemoći carstva“), suština imperije i dispariteti u njenom jezgru nisu suštinski zanimali Šlegela. Kada piše o imperiji, on se fokusira na širenje sovjetskog načina života. Činjenica da je ovaj način života upokojen ključna je za emocionalni ton knjige. The Soviet Century nije baš čedo nostalgije; više je ekvivalent delu Roberta Grejvsa Good-Bye To All That (1929), gde se lamentira nad uništenjem Engleske nakon Prvog svetskog rata, uz preplitanje naklonosti i prezira prema izgubljenom svetu. Gulag i različiti mehanizmi sovjetske represije pominju se kroz čitavu Šlegelevu knjigu, naročito u dva tematska poglavlja. Na samom kraju, on daje čudesan predlog da Lubjanku, kompleks zgrada u centru Moskve sagrađenih za smeštaj sovjetske tajne policije, treba pretvoriti u „Imaginarni muzej sovjetske civilizacije“.
Šlegel je toliko voljan da posprema krhotine sovjetske imperije da previđa činjenicu da današnja Lubjanka nipošto nije prazan objekat u potrazi za funkcijom. To je užurbano sedište FSB-a (Federalne službe bezbednosti), naslednika sovjetskog KGB-a, čije aktuelne nadležnosti obuhvataju špijunažu u inostranstvu, bezbednost granica, domaću bezbednost, organizovani kriminal, antiterorizam, sajber operacije i obaveštajne aspekte „specijalne operacije“ u Ukrajini. Rusija, sviđalo nam se to ili ne, živi u 21. veku, u kojem se sovjetski i postsovjetski elementi kombinuju da bi proizveli nove kulturne obrasce. Ali autor ne može da postigne sve, čak ni na više od 900 strana; u svakom slučaju, sadašnjost i nije domen jednog istoričara. Moraćemo da sačekamo nekoliko decenija da se pojavi neki novi Šlegel i ispriča nam o oblicima življenja, kako ih on naziva, nastalim u savremenoj Rusiji (i Ukrajini).
(Sheila Fitzpatrick/ForeignPolicy-ZTP, foto: Arnold Drapkin)
