Nordijske zemlje se često koriste kao univerzalni dokaz da socijalizam funkcioniše. Istina je da su socijaldemokratske partije imale uspeha u ovom delu sveta. Iako su nordijske zemlje iskusile delimičan povratak socijaldemokratskih partija, njihova politika zapravo nije socijalistička, već centristička. Nordijske nacije, a posebno Švedska, prihvatile su socijalizam između 1970. i 1990. Međutim, tokom proteklih 30 godina, i konzervativne i socijaldemokratske vlade su se pomerile ka centru. Danas nordijske socijaldemokrate zastupaju oštriju imigracionu politiku, strožije uslove za dobijanje socijalnih beneficija, oštriji stav prema kriminalu i blagonaklon stav prema preduzetnicima.
Nordijski sistem blagostanja koji se obično uzima kao uzorni primer socijalizma, razvijen je oko 1970. kada je u nordijskim društvima preovladala politika viših poreza i izdašnih socijalnih davanja. U veku koji je prethodio ovom preokretu, nordijske zemlje su kombinovale mali javni sektor i slobodno tržište kako bi postigle snažan ekonomski rast. Od 1870. do 1970, na primer, švedski BDP po glavi stanovnika je porastao oko deset puta, što je bila najveća stopa rasta u celoj Evropi. Tek je nakon ovog perioda brzog prosperiteta izvršen zaokret ka politici visokih poreza. Javnost je ostala skeptična prema povećanja direktnih poreza, a do promene je došlo postepenim povećanjem indirektnog poreza na zarade. To nije bila neobičajeno; istraživači su dokazali da zemlje sa višim nivoom poverenja obično imaju veće i velikodušnije sisteme socijalne zaštite. A poverenje i društvena odgovornost su istorijski bili jaki u ovom regionu, delom zbog potrebe za saradnjom usled nemilosrdne nordijske klime, što je zaista izraženije nego u ostatku Evrope.
Međutim, kao rezultat napuštanja politike niskih poreza, ekonomski rast je stagnirao. Tokom proteklih 50 godina, na primer, švedski BDP po glavi stanovnika porastao je samo 2,1 puta. Što je još važnije, etika napornog rada i odgovornosti počela je da se urušava kako je blagostanje raslo. Recimo, ranih 1980-ih, 19 odsto Šveđana je opravdavalo traženje socijalne pomoći kada propisani uslovi nisu ispunjeni. Ovaj udeo se postepeno povećao na 40 odsto 2011, a zatim je pao na 36 odsto nakon strožije kontrole sistema socijalne zaštite i kampanja koje su upozoravale na njegovu preteranu upotrebu. Danas, nordijske nacije i dalje imaju veće poreze i izdašnije sisteme blagostanja od većine delova sveta. Ali od 1990-ih, Švedska i druge nordijske nacije su se ponovo pristupile jačanju normi društvene odgovornosti i sistema javnih davanja, redukujući modele socijalne zaštite i visinu poreza.
Zaista, mnogi nordijski političari sada promovišu slobodnu trgovinu i slobodno preduzetništvo. Indeks ekonomske slobode Heritidž fondacije, koji meri koliko je neka zemlja kapitalistička na osnovu regulative i oporezivanja u različitim sektorima privrede, rangira Dansku i Island kao 10. i 11. najkapitalističkiju zemlju na svetu. Finska je na 17. mestu, Švedska na 21., a Norveška na 28. mestu. Poređenja radi, Sjedinjene Države su na 20. mestu. Svojinska prava, sloboda poslovanja, monetarna i trgovinska sloboda vrlo su izražene u nordijskim zemljama. Ovaj pomak ka centru se odražava i u izbornim procesima, čak i kada socijaldemokrate ponovo pobeđuju. Nordijske socijaldemokrate se, na primer, sve više oslanjaju na formiranje saveza sa strankama sredine političkog spektra. Uzmimo Finsku kao primer; na izborima 2019. aktuelni premijer Juha Sipila, lider Stranke centra, izgubio je od Antija Rinea iz Socijaldemokratske partije. Ali Rine je morao da formira široku koalicionu vladu uključivši i Partiju centra, koja je bila protiv podizanja ukupnih poreza.
Švedska, najmnogoljudnija nordijska nacija, imala je sličnu putanju. Socijaldemokrata Stefan Lofven je bio premijer od 2014. U švedskom političkom pejzažu, međutim, samo manjina glasača podržava tri glavne stranke levog centra i levice, tako da se Lofven oslanjao na podršku Stranke centra i, pre toga, Liberalne stranke. Početkom 2020, Lofvenova vlada je ukinula varnskatt, porez od 5 odsto na najviše prihode, značajno smanjivši graničnu poresku stopu. Druge skorašnje reforme uključuju delimičnu privatizaciju državne službe za zapošljavanje i oštrije suzbijanje kriminala. Jedan od glavnih mera Socijaldemokratske partije ove godine je ukidanje sabiranja kazni kod mlađih prestupnika, što podrazumeva duže kazne za one koji počine više krivičnih dela. Socijaldemokrate su takođe obećale smanjenje poreza u sklopu kampanje za izbore 2022, na kojima će stranku verovatno predstavljati ministarka finansija Magdalena Anderson.
Norveške socijaldemokrate se nalaze u sličnoj situaciji, budući primorane da sarađuju sa strankom centra koja se protivi socijalističkim politikama kako bi sačuvale vlast. Ima više naznaka da će socijaldemokratska Laburistička partija premijera Jonasa Gara Storea vladati sa više centrističke pozicije nego što se očekivalo. Store je milioner koji je ranije bio povezan sa norveškom Konzervativnom strankom. Štaviše, bio je državni sekretar i šef kabineta 2000. i 2001, kada je socijaldemokratski premijer Jens Stoltenberg snažno zastupao politiku privatizacije. Nordijske socijaldemokrate su takođe morale da izmene svoju imigracionu politiku pošto su njihovi birači iz redova radničke klase prišli konzervativnim strankam koje se zalažu za jaču kontrolu migracija. Na danskim izborima 2019, kada je liderka Socijaldemokratske partije Mete Frederiksen pobedila kandidata desnog centra i postala premijerka, podršku je dobila kombinujući tradicionalnu socijaldemokratsku politiku sa strogom politikom imigracije.
Izborne politike nordijskih nacija odražavaju šire trendove udaljavanja od socijalizma u poslednjih nekoliko decenija. Tokom 1970-ih i ‘80-ih švedska država je monopolizovala brigu o starima, zdravstvenu zaštitu i obrazovanje. Nakon što je država preuzela škole, model obrazovanja se udaljio od autoriteta odraslih, a učenici su počeli sami da usmerevaju proces učenja. Takvo obrazovanje je postalo važan deo švedske socijalističke politike i do danas ostaje ključni deo nasleđa tog vremena. Ali od 1990-ih, vlada je dozvolila privatnom sektoru da ima veću ulogu. Švedska trenutno ima 823 privatne škole, koje uglavnom funkcionišu kao profitne kompanije sa javnim sufinansiranjem. Neke poput Internationella Engelska Skolan imaju program koji vode nastavnici, a ne učenici, postižući znatno bolje rezultate nego javne škole.
Zdravstvo se takođe udaljava od javnih monopola. Od 2019, gotovo polovinu od 1.100 švedskih zdravstvenih centara vode privatni, profitni akteri. Iako Švedska ima univerzalnu zdravstvenu zaštitu, zaposleni u privatnom sektoru sve više se oslanjaju na privatno zdravstveno osiguranje koje plaćaju njihovi poslodavci. U glavnom regionu Stokholma, 62 odsto domova za starije osobe pokrivaju privatne, profitne kompanije. Stari državni sistemi opstaju u nekim delovima Švedske, na primer u severnom regionu Norboten, gde samo 2 odsto staračkih domova pokrivaju profitne kompanije. Ali modeli blagostanja sve više ustupaju mesto centrističkim politikama, sa značajnom ulogom i privatnog i javnog sektora.
Švedski penzioni sistem je sve više povezan sa radnim učinkom pojedinaca. Deo penzija se plasira na tržište, a pojedinci mogu da investiraju u modele penzione štednje brojnih privatnih firmi. Privatna štednja preko poslodavaca takođe postaje sve važnija u strukturi penzionih prihoda. Širom regiona, penzione reforme uključuju strožija pravila za rano penzionisanje, labaviju starosnu granicu za odlazak u penziju i tesniju vezu između zarađenih plata i naplaćenih penzija. Ovo su trendovi koji nanovo doprinose ekonomskom i društvenom uspehu nordijskih zemalja. Tipična je zabluda da su povoljni socijalni efekti, poput dužeg životnog veka i jednakije raspodele prihoda, direktna posledica nordijskih sistema socijalne zaštite. Zapravo, ove prednosti su bile ostvarene mnogo pre uspona velikih država blagostanja.
Kao što su švedski ekonomisti pokazali, Švedska je 1920. imala neobično ravnomernu raspodelu prihoda, a jednakost je nastavila da raste sve do 1980. Najveća jednakost dohodaka desila se dakle tokom ere slobodnog tržišta, pre uspona velikodušne države blagostanja. U drugoj studiji, ekonomisti su pokazali da se jednakost prihoda u Danskoj povećala od 1920-ih, pri čemu je veliki napredak postignut pre prelaska na veće poreze. Kao što sam ranije pisao sa Klasom Tikanenom, operativnim direktorom Nordic Capital-a, Švedska je danas evropski centar za inovacije koji ume da privuče strani kapital u rastuće kompanije. Jedan od razloga je pametna poreska politika; nakon uspešnog ulaganja u jednu kompaniju, fondovi se mogu ulagati u nove kompanije, a oporezivanje se primenjuje samo kada se ostvari profit. Tako se razvojni kapital privlači u zemlju sa visokim porezima.
Postoji mnogo razloga da se divimo nordijskom modelu. Švedska ima najveć „poslovni priliv mozgova“ među zemljama Evropske unije. Kao što je magazin Blumberg uzvestio ranije ove godine, Stokholm je „odgajio više tehnoloških čuda po glavi stanovnika“ nego čitav svet izvan Silikonske doline. Nordijske nacije uspešno kombinuju preduzetništvo sa prelaskom na zelenu energiju, gde vlade sarađuju sa privatnim sektorom u cilju održivosti životne sredine. Najzad, povratak socijaldemokratskih partija na nordijsku scenu može se objasniti njihovim centrističkim rešenjima za probleme koji muče savremene nacije.
(Nima Sanandaji/ForeignPolicy-ZTP, foto: LifeInNorway)
