Da li bi Francuzi po prvi put mogli da izaberu predsednicu na izborima sledećeg aprila? Segolen Rojal je umalo uspela u tome kao kandidat Socijalista 2007, ali ju je porazio Nikola Sarkozi. Deset godina kasnije populističku desničarku Marin Le Pen ubedljivo je pobedio centrista Emanuel Makron. Sada na red dolazi golistička politička partija. Republikanci su 4. decembra izabrali Valeri Pekres, šeficu regiona Ile-de-France (okolina Pariza), za svog predsedničkog kandidata.
U finalu stranačkih predizbora, Pekres je porazila Erika Siotija, poslanika iz Nice i tvrdokornog protivnika imigracije sa desnog krila stranke, osvojivši 61% glasova. Nekoliko dana kasnije Elabe, agencija za istraživanje javnog mnjenja, zabeležila je skok rejtinga Pekresove sa četvrtog na drugo mesto, sugerišući da bi mogla da pobedi Makrona u drugom krugu. Skok popularnosti nakon nominacija je uobičajen, što je potvrđeno i kod drugih anketara. Ali bivška ministarka finansija i diplomkinja elitne Ecole Nationale d’Administration najednom deluje kao kredibilan izazivač.
Pre kampanje za predizbore, Pekres je u nekim krugovima smatrana autsajderkom. Ankete su pokazivale da bi kao kandidat Republikanaca prošla lošije na predsedničkim izborima od Gzavijea Bertrana, rivalskog kandidata i šefa regiona Hauts-de-France. I ona je poput njega bila napustila stranku, ogorčena na njeno pasivno držanje. Međutim, Pekres je imala dobre rezultate u četiri televizijske debate, prikazavši se kao ozbiljna, dobro informisana i oštra sagovornica. Ranije ove godine ponovo je izabrana za šeficu regiona Il-de-Frans, porazivši tvrdu desnicu, Zelene i centriste. Na kraju su joj članovi stranke dali prednost u odnosu na Bertrana i Mišela Barnijea, bivšeg pregovarača EU o Bregzitu, koji su u tesnom glasanju izgubili u prvom krugu.
Kao dugogodišnja perjanica svoje partije, Pekres je poznata ličnost širom Francuske. Budući štićenica Žaka Širaka, prvi put je birana na funkciju pre 19 godina, a potom postala ministarka u vladi Nikole Sarkozija. Sebe opisuje kao „dve trećine Merkel, jednu trećinu Tačer“, sugerišući kombinaciju politike konsenzusa i reformističke čvrstine. Kao ministarka visokog obrazovanja, Pekres se suočila sa sindikatima kako bi univerzitetu dala veću autonomiju. Tokom kampanje za predizbore, osudila je Makrona zbog bolećivosti prema zaposlenima u administraciji i što je „bacao novac“ kroz visoku javnu potrošnju. Međutim, greška je definisati Pekres kao centristu. Kao produkt katoličkog privatnog obrazovanja, ona je i kulturno i fiskalno konzervativna figura. Pekres je 2013. glasala protiv legalizacije gej brakova (iako je to kasnije prihvatila) i zalaže se za oštru imigracionu politiku, uključujući ukidanje automatskog prava na francusko državljanstvo onima koji su rođeni u Francuskoj.
Iako je Pekres trijumfovala na predizborima, sada mora da održi podeljenu stranku na okupu. Reakcionarna figura Erik Zemur takođe je najavio kandidaturu. To je povuklo debatu u toksičnu atmosferu. Sioti je 2017. odbio da glasa za Makrona kako bi izbacio Le Pen iz igre, ali sada najavljuje podršku Zemuru bude li se ovaj našao u drugom krugu protiv Makrona. Požalio se da Pekres nije prihvatila njegove stavove, pre nego što se par na brzinu pomirio pred kamerama u jednom restoranu u Nici.
Ipak, bude li uspela da održi ovu delikatnu političku ravnotežu, Pekres će biti neugodan protivkandidat Makronu, koji ostaje favorit u većini anketa za 2022. Na desnom centru, mogla bi da pridobije neke Makronove pristalice koje su uznemirene visokim nivoom javnog duga. Na tvrdoj desnici, mogla bi da pridobije bivše glasače Fransoa Fijona koji su trenutno fascinirani Zemurom. Njegova kandidatura će podeliti glasove tvrde desnice i spustiti prag za prolazak u drugi krug. Sa oslabljenom levicom, finale između Makrona i kandidata desnog centra je sasvim izvesno. Za sada je samo jedna anketa pokazala da bi Pekres mogla da pobedi Makrona. Ali to nije loš početak.
(TheEconomist-ZTP, foto: AFP)
