Kako nastaju građanski ratovi: Klizi li SAD ka unutrašnjem sukobu?

Do nedavno, građanski rat u Sjedinjenim Državama izgledao je kao nemoguć scenario. Za većinu građana je to bio događaj iz daleke prošlosti, a ne iz budućnosti.

Međutim pobuna na Kapitolu 6. januara i jačanje domaćeg ekstremizma nagovestili su mogućnost novog unutrašnjeg rata. Možda takva prognoza deluje preterano, ali u svetu se dogodilo na stotine unutrašnjih sukoba, praktično od Avganistana do Zimbabvea. Da stvar bude gora, američki građanski rat se u izvesnom smislu nikada nije završio i možda zaista vaskrsava. Iako je predsednik Bajden uspostavio čvrstu kontrolu nad državom, nedavni događaji ukazali su na visok potencijal za političko nasilje.

Građanski ratovi imaju specifične uzroke, od početne eskalacije sukoba interesa do otvorenog nasilja, ali generalno možemo uočiti tri zajednička faktora. Prvo, većina građanskih ratova dolazi nakon prethodnog sukoba (često starijeg civilnog sukoba ili veoma iskrivljenog i politizovanog sećanja na taj sukob). Novi suparnici i njihovi problemi ne moraju biti potpuno isti kao oni prethodni. Najčešće harizmatični vođa zastupa narativ o istorijskoj slavi ili poniženju koje služi njegovoj ideologiji, političkim ambicijama ili čak proističe iz pukog istorijskog neznanja.

Drugo, nacionalni identitet je podeljen po nekoj kritičnoj osi, poput rase, vere ili klase. Sve zemlje imaju unutrašnje rascepe, ali neke podele su dublje od drugih. Čak i isprva male pukotine mogu poslužiti domaćim ili stranim akterima za novu preraspodelu bogatstva ili moći. Na primer, Sovjetski Savez (a sada i Rusija) uspešno je radio na destabilizaciji SAD-a i drugih zapadnih demokratija potenciranjem postojećih društvenih podela.

Iako neophodni, ovi faktori (prethodni rat i produbljivanje podela) nisu dovoljni da podstaknu građanski rat. Za to je potreban i treći element: prelazak sa tribalizma na sektašenje. Tribalizam znači da građani počinju da sumnjaju da li druge društvene grupe imaju dobre namere prema široj zajednici. Međutim, u sektaškoj atmosferi, poslovne, društvene i političke elite zauzimaju stav da je svako sa suprotnim mišljenjem zao i da aktivno radi na uništenju zajednice. Umesto lojalne opozicije, pripadnici suprotnog tabora postaju neprijatelji države. Na sličan način se neke religije odnose prema otpadnicima i nevernicima. Često su otpadnici, tj. bivši sledbenici vere, oni koji su više na udaru nego nevernici. Ovakvu dinamiku primećujemo kada republikanci osuđuju druge republikance zbog njihove (ne)lojalnosti bivšem predsedniku Donaldu Trampu.

U stvari, SAD sada imaju sva tri ključna elementa koja mogu dovesti do građanskog rata. Ako bi ih neko neutralan pobrojao – podeljene elite sa sukobljenim narativima, duboko ukorenjene identitetske podele i politički polarizovano građanstvo – većina politikologa bi mogla da kaže: „Ej, ta zemlja je na ivici građanskog rata.“ Kako smo stigli do ove tačke?

Čitava predistorija koja je SAD dovela do ivice građanskog sukoba mogla bi se svesti na nekoliko glavnih uzroka. Za početak, nakon neuspeha trickle-down ekonomije bivšeg predsednika Ronalda Regana i završetka hladnog rata, republikanci su morali da odluče: hoće li se takmičiti dobrim idejama ili potencirati autoritet nad kritičkim mišljenjem, ograničiti biračka prava i podsticati kupovinu glasova.

Republikanska stranka je izabrala lakši put. Iako je dve decenije bila manjinska partija na nacionalnom nivou, kao i u mnogim federalnim državama, njena zastupljenost u Kongresu i Beloj kući ostala je preko 50 odsto. A kada jednom krenete prečicama, više ne možete da se zaustavite. Svesni da su gubitnici u poštenoj borbi (jedan čovek – jedan glas), Republikanci su izgradili moćnu infrastrukturu za nameštanje političke igre u svoju korist.

Da stvar bude gora, Njut Gingrič je, kao predsedavajući Kongresa (1995-1999), postavio moćan i destruktivan princip kako bi stranku držao iznad realne podrške među biračima: samo recite ne. Dok je Regan nekoga sa kim se 80 odsto nije slagao ipak smatrao prijateljem (a ne izdajnikom), Gingričeva doktrina je zabranjivala kompromise, koji su od suštinske važnosti za svaku efikasnu demokratiju. Gingrič je ili dobijao sve što je hteo ili odbijao da učestvuje. Kao bivši lider senatske većine, senator Mič MekKonel je usavršio Gingričevu strategiju.

Njut Gingrič (foto: ABCNews)

Vremenom je tribalizam koji je prirodno delio dve stranke počeo da prerasta u sektašenje. Blokada savezne vlasti poslužila je kao argument za prebacivanje nadležnosti na konzervativne države. Takođe je ubedila američke građane da je rešenje krize u snažnom autoritarnom lideru. I demokrate su bile zahvaćene ovim destruktivnim procesom, nesposobne da manevrišu i naprave kompromise. Kada je zakonodavna vlast blokirana, predsedničke uredbe su postale glavni način vođenja politike. Tokom svog mandata, Tramp je doneo 220 uredbi za samo četiri godine; bivši predsednici Barak Obama, Džordž V. Buš i Bil Klinton doneli su 276, 291 i 254 uredbi za osam godina mandata.

Ni jačanje sektaštva ni uspon autoritarne vlasti ne bi bili mogući bez sužavanja informativnog prostora. Devedesetih godina prošlog veka takođe su prednjačili kablovski mediji u odnosu na nacionalne emitere. Nekada je profesionalno novinarstvo podrazumevalo zajednički javni prostor, ali danas imamo više sukobljenih verzija stvarnosti („alternativne činjenice“). Novinari i novinarstvo, ključni stubovi normalnog demokratskog procesa, nevoljno su postali igrači suparničkih strana. Fox News Ruperta Murdoka bio je pionir pristrasnog izveštavanja pod fasadom slobodnog novinarstva, što je direktno išlo u korist konzervativnih manjina.

Međutim, sužavanje javnosti i Fox News bili su samo početak. Informacioni prostor dodatno su ugrozili strani igrači i svemoćne tehnološke kompanije. Svojevremeno je jedan od najvećih uspeha KGB-a bilo ubeđivanje svetske javnosti da je virus AIDS-a proizveden u Sjedinjenim Državama radi desetkovanja crnačke i LGBT populacije. (Sovjetski lider Mihail Gorbačov je kasnije priznao i izvinio se zbog toga.) Ali od završetka hladnog rata, kampanje dezinformisanja su podstakle uspon anti-NATO nastrojenog predsednika, britansko napuštanje Evropske unije, aferu „pizzagate“ i pokret QAnon. Naravno, brzina i uspeh ruskog delovanja ne bi bili mogući bez interneta, tačnije, Gugla i Fejsbuka.

Dakle, da li su Sjedinjene Države na ivici građanskog rata? Zatrovani medijski prostor postaje izuzetno bitan dok se elite utrkuju za svoje pozicije kako bi dodatno podelile biračko telo i tako osigurale izbornu prednost nad rivalima. U svakom smislu, informisanje je sve više odvojeno od stvarnosti ili istorije.

U ovakvom sukobu niko ne pobeđuje. Setite se tragedije u bivšoj Jugoslaviji, koja je zapala u krizu krajem 1980-ih, a zatim podlegla brutalnom političkom nasilju 1990-ih. Takav scenario bi se mogao sprečiti sređivanjem i povezivanjem medijskog prostora. Ukoliko se svi ponovo slože oko bazičnih činjenica, političke nesuglasice neće uništiti SAD, već ojačati njenu demokratiju. Ali ako se sektašenje nastavi, eskalacija nasilja je neizbežna.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: AP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.