Kako je Barak Obama uništio Libiju

Kada istoričari izvode svoje post-mortem analize, jedan datum se posebno ističe: 13. april 2011. Tog dana je Barak Obama u Beloj kući dočekao šeika Hamada bin Kalifa Al-Tanija, katarskog emira.

Na talasu Arapskog proleća, državna sekretarka Hilari Klinton već je uveliko pribavila podršku za rušenje libijskog moćnika Muamera Gadafija. Sredinom marta je shvatila da je koalicija suviše zapadnjačka i eurocentrična, pa je krenula da se dodvorava energetski bogatom Kataru. Kada je Al-Tani najzad pristao, kao nagradu je dobio prijem kod predsednika SAD-a lično.

Obama je trebalo da zastane pre nego što je zakoračio u nepoznato. Iako Katar uživa benignu reputaciju zahvaljujući širokim ekonomskim i kulturnim vezama sa zapadom, njegov politički profil je neobično podvojen: u nekim pogledima liberalan, u drugima sve više islamistički. Krajem 90-ih privukao je pažnju kao centar vrlo stroge frakcije islama, poznate kao salafizam. Do 2003., pojavili su se izveštaji da lokalne dobrotvorne organizacije finansiraju Al-Kaidu. Ali Vašington nije obraćao pažnju sve dok je Katar pomagao svrgavanje Gadafija kao glavne prepreke američkom imperijalizmu.

Nakon privatnih razgovora sa Al-Tanijem, Obama je napravio medijsku paradu. „Izrazio sam emiru zahvalnost za vođstvo koje je pokazao u širenju demokratije na Bliskom istoku, a posebno za zastupanje mirne tranzicije u Libiji… Motivisan je uverenjem da bi libijski narod trebalo da ima univerzalna prava i slobode. Posledica toga je da podrška Katara nije samo diplomatska, već i vojna.“

U tom trenutku neko je mogao reći, kako to da apsolutni autokrata poput Al-Tanija može da brine o pravima i slobodama u Libiji kada takve vrednosti uskraćuje svom narodu kod kuće? Nekoliko sati kasnije, na sponzorskoj konvenciji Demokratske stranke u Čikagu, zabeleženo je nekoliko Obaminih komentara:

„Prilično uticajan tip… On je veliki podsticaj, veliki promoter demokratije širom Bliskog istoka. Reforma, reforma, reforma, to vidite na Al Jazeeri.“ Zatim je dodao: „Mada, on sam ne sprovodi značajne reforme. Nema velikog pomaka ka demokratiji u Kataru. Ali znate, prihod Katara po glavi stanovnika iznosi 145.000 američkih dolara godišnje. To će ublažiti potencijalne nemire“.

Obama je pogrešno procenio namenu tog novca. Umesto da smiruje sukob, on ga je raspirivao. Koristeći svoj položaj u zapadnoj alijansi kao političko i diplomatsko pokriće, Al-Tani je libijskim salafistima podelio oružje u vrednosti od 400 miliona dolara – uglavnom mitraljeze, automatske puške i municiju. Za nekoliko meseci pobunjenici su vijorili katarsku zastavu nad Gadafijevim nekada neosvojivim predsedničkim kompleksom u Tripoliju.

Libijski pobunjenici blizu Brege, april 2011. (foto: Reuters)

Rezultat je bio opšti haos. Iako je Libija kasnije izabrala nacionalni parlament, pobunjenici napunjeni novcima Persijskog zaliva primorali su je da usvoji niz islamističkih „reformi“ – burke, polnu segregaciju, obavezan hidžab na univerzitetima, itd. Islamisti su počeli da divljaju, ubivši američkog ambasadora J. Kristofera Stivensa u septembru 2012., kidnapujući premijera Ali Zejdana u oktobru 2013., kao i grupu egipatskih diplomata sledećeg januara; dva meseca kasnije upali su parlament i ranili dva poslanika. Obama je hteo je da kazni Katar uskraćivanjem vojne pomoći, ali nakon prigovora iz Pentagona i Stejt departmenta, administracija se povukla.

Libijski političar Muhamed Ali Abdalah kasnije će reći za Amerikance: „Oni su stvorili čudovišta s kojima danas imamo posla, a to su milicije koje su toliko osnažene da se nikada neće podrediti nijednoj vladi.“ Baš tako, čudovišta su postajala sve veća i zlokobnija kako su godine prolazile.

Dakle, zašto su SAD dopustile bliskom savezniku da pokvari planove? Jedan razlog je nesposobnost, ali drugi je američki dugogodišnji savez sa sunitskim ekstremizmom. Umesto da je samo sarađivala sa takvim elementima, Amerika se udružila sa Saudijcima kako bi stvorila antisovjetski sveti rat u Avganistanu 1980-ih. Iza toga je Avganistan ostao u ruševinama, ali se obrazac ponavljao iznova i iznova, u Bosni, Siriji, Jemenu i Libiji. Kad god Amerikanci intervenišu u muslimanskom svetu, slede ih sunitski džihadisti uz podršku Katara, Saudijske Arabije i drugih naftnih monarhija Persijskog zaliva. Uprkos većim incidentima, poput 11. septembra i drugih takvih događaja, savezništvo džihadista i SAD-a nastavilo se bez većih prekida.

U slučaju Libije, rezultat je crna rupa na mestu gde je ranije postojala manje-više funkcionalna država. S obzirom da u geopolitici nema vakuma, spoljne sile se moraju umešati u sukob. Ali ne samo da islamisti podržavaju Vladu nacionalnog sporazuma, oni su sve glasniji i u Haftarovom taboru. Ukoliko se trenutno primirje ne održi, najgori scenario je vojna eskalacija između Turske i Rusije, koja je glavna Haftarova podrška. Iako niko ne može da predvidi dalji razvoj situacije, znamo kako je slom započeo – uverenjem Baraka Obame da će novac kupiti mir. Ovako misle korumpirane oligarhije.

(SOTT-ZTP, foto: AFP/Getty)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.