Vest da ruski špijunski brodovi navodno mapiraju britanske i druge podvodne kablove i cevovode u Severnom moru zvuči veoma hladnoratovski. Ali to zapravo odražava realnost savremenog sukoba, kao i načine na koje Moskva igra psihološke igre sa Zapadom. U novembru je Admiral Vladimirski, brod klase Akademik Krilov koji je zvanično klasifikovan kao okeanografski istraživački brod, ali ga zapadne vlasti smatraju obaveštajnim plovilom, ušao u rukavac Morej i plutao blizu patrolne baze RAF-a u Losimautu. Nakon toga je krenuo na turneju po britanskim i nordijskim vodama, prolazeći pored sedam britanskih i holandskih priobalnih vetroelektrana, a zatim i poligona švedske mornarice.
Plutao je blizu svake od njih, i za to vreme sugestivno držao svoj automatski lokatorski sistem isključenim, što nije baš uobičajena praksa za civilno istraživačko plovilo. Niti je uobičajen kamuflirani i maskirani vojnik, tipičan ruski morpek ili pomorski pešadinac, koji je upozorio danske novinare kada su se previše približili. Ovo je deo skorašnje prakse ruskih ‘ribarskih čamaca’ i ‘istraživačkih brodova’ koji pokazuju čudno interesovanje za zapadnu podvodnu infrastrukturu. Rusija već dugo obnavlja kapacitete podvodnog izviđanja i sabotaže koji su, kao i veći deo nasleđa sovjetske ere, bili zapušteni tokom 1990-ih i početkom ‘00-ih.
Danas, GUGI, eufemistički nazvana Glavna uprava za istraživanje dubokog mora, ima dve velike podmornice koje mogu da pošalju mini podmornice i podvodne dronove. Takođe ima flotu površinskih plovila kao što je ‘istraživački brod’ Jantar koji je korišćen i za mapiranje okeanskih komunikacijskih kablova i za izvlačenje aviona koji su se srušili u more, kao i manju Ladogu. (GUGI navodno ima i tajni program obuke Beluga kitova kao izviđača, a možda čak i sabotera. Ovo je mnogima delovalo izmišljeno sve dok se jedan nije pojavio u norveškim vodama 2019.) Osim miniranja gasovoda Severni tok 2, za koje se trenutno okrivljuju svi, od Amerikanaca i Rusa do ukrajinskih slobodnih strelaca, prošle godine je kod norveške obale prekinut i podvodni kabl za prenos podataka. Uzroci su još uvek nepoznati, ali je događaj podstakao stručnjake da razmatraju potencijalne rizike.
Ovo se ipak mora posmatrati u kontekstu. Budući da je ukrajinski rat postao proksi sukob Rusije i Zapada, sužene su mogućnosti za poricanje operacija „u sivoj zoni“. U prošlosti, zapadne vlade su često bile paralizovane pravnim procedurama kada su želele da dokažu da Moskva stoji iza akcija kao što je bombaški napad na Vrbetice 2014. u Češkoj Republici (kada su ruski vojni obaveštajci digli u vazduh municiju namenjenu Ukrajini), ili atentat u Berlinu 2019. (kada je jednog gruzijskog Čečena likvidirao najamnik ruskog FSB-a.) Danas bi bilo manje takvih ustezanja i nedoumica ako bi, recimo, energetski kabl bio presečen pod okolnostima koje sugerišu neprijateljsku operaciju.
Moskva to razume. Zapanjujuće je koliko je bila oprezna od početka rata, vodeći računa da izbegne bilo kakvu direktnu konfrontaciju sa NATO. Nismo videli nove Vrbetice, a čak i kad je ruski avion udario američki dron, ili kad je pucano na britanski avion, to je bilo zbog greške pilota, a ne zbog vojne doktrine. Umesto da pretpostavimo da Rusi planiraju neku sabotažnu operaciju, trebalo bi da kretanje brodova shvatimo kao kombinaciju vanrednog planiranja i političkog rata. Ukoliko stvari eskaliraju, Rusi žele da budu u poziciji da napadnu niz zapadnih ciljeva, uključujući komunikacijske i energetske infrastrukture.
U međuvremenu, ovakvi nesuptilni izviđački pohodi su zamišljeni kao upozorenje Zapadu: mislite o tome šta možemo da uradimo, ako poželimo. S obzirom da 97 odsto internet saobraćaja prolazi kroz podmorske kablove, uključujući veliki deo finansijskih podataka, i da priobalni vetroparkovi imaju glavnu ulogu u nacionalnim energetskim strategijama, severozapad Evrope je ranjiviji na takve napade nego Rusija. Obe strane to znaju.
(TheSpectator-ZTP, foto: Alejandro Prieto/PAP/EPA)
