Bilo da su u pitanju zlato, dijamanti ili gvožđe, istorija Brazila je vekovima bila oblikovana lovom na minerale. Kolonijalni lovci na bogatstvo i njihove legije robova iskopali su 800 do 850 tona zlata samo u 18. veku, puneći kasu portugalske krune. Početkom 1800-ih, zlatom je finansiran ratni budžet brazilskog pokreta za nezavisnost. Potraga za mineralima nastavila se u 20. veku, pretvarajući Brazil u rudarskog kolosa. Zemlja i dalje privlači gomilu „avanturista, ludaka i pustahija“, kako je francuski antropolog Klod Levi-Stros nazivao kopače. Mnogi pretražuju Amazon u potrazi za plenom, čineći štetu najvećoj prašumi na svetu i starosedelačkim zajednicama koje od nje zavise.
Ali predstojeća potraga za blagom možda će sve nadmašiti sve. Dragocenosti 21. veka su kobalt, litijum, nikl, niobijum i drugi strateški minerali od kojih se prave visokotehnološki uređaji i tehnologija zelene energije. Da bi proizvela jednaku količinu energije, fotonaponska postrojenja troše 40 puta više bakra nego sagorevanje fosilnih goriva, a vetroparkovi i do 14 puta više gvožđa, prema najavljenom izveštaju Instituta Igarape. Da bi se zadovoljila rastuća globalna potražnja za tehnologijama zelene energije, uključujući masovni prelazak na električne baterije, Svetska banka procenjuje da će do 2050. biti potrebno 3 milijarde tona strateških minerala. To što je jagma za resursima usredsređena na Amazon predočava nam neprijatnu istinu: klimatska politika i zaštita životne sredine nisu ista stvar, a kako se energetska tranzicija ubrzava, taj kompromis postaje sve očigledniji. Indonežanske prašume su iskrčene zarad plantaža palminog ulja iz kojih se proizvode biogoriva, a šume zapadne Afrike su posečene radi peleta kojim se greju zeleni domovi u Evropi. Površinski kopovi su jedna od najrazornijih svetskih industrija, koja uništava sve pred sobom, dok toksični oticaji, jalovina i nusproizvodi mogu da otruju reke i izazovu pustoš kilometrima unaokolo.
Način na koji se Brazil nosi sa rastućom glađu za resursima odrediće da li naša politika spasavanja planete ima izgleda za uspeh. Zahvaljujući svom ogromnom prostranstvu i povoljnoj geologiji, Brazil je izuzetno bogat veoma vrednim kritičnim mineralima. U ovoj zemlji se nalazi 94 odsto svetskih rezervi niobijuma, sjajnog, belog metala ključnog za jačanje čelika, zatim 22 odsto ukupnog grafita i 16 odsto poznatih rezervi retkih zemnih metala. Potonji se sastoje od 17 oskudnih elemenata, od kojih su mnogi neophodni za čistu energiju i drugi tehnološki hardver. Trenutno je većina ovih mineralnih naslaga još uvek u zemlji. Brazil ih još ne iskopava toliko da bi se svrstao među najveće svetske proizvođače strateških minerala ili retkih metala. To bi uskoro moglo da se promeni, usled rastuće globalne potražnje i vekovnom brazilskom inženjerskom i geološkom veštinom; na kraju krajeva, upravo je heroj nezavisnosti i mineralog Žoze Bonifacio taj koji je otkrio litijum. Brazil već iskopava 70 minerala, čija je vrednost u 2021. iznosila 62 milijarde dolara. I dok su potencijali Azije i Afrike relativno dobro poznati i istraženi, veliki deo kritičnih minerala tek treba da bude mapiran u Brazilu.
Ključni minerali obećavaju fantastično bogatstvo, ali i gomilu egzistencijalnih izazova. Jedna je opasnost od izobilja; kao što je slučaj sa naftom u petrodržavama, kritični minerali bi mogli da preplave privredu gomilama novca i njegovim koruptivnim efektima. Novi rudnici bi takođe mogli da prodube zavisnost Brazila od trgovine sirovinama, koje već čine oko 64 odsto izvoza. U 2021, samo 2 odsto brazilskog izvoza bila je visokotehnološka roba, u poređenju sa 12 odsto u 2000. Ali najvažnija dilema je kako iskopati, obraditi i otpremiti ove vredne materijale bez krčenja šuma, erodiranja biodiverziteta i razaranja domorodačkih zajednica. Blizu jedne trećine brazilskog kritičnog mineralnog bogatstva, uključujući jedno od najvećih svetskih nalazišta retkih metala, leži ispod Amazonskog basena. Region ima oskudnu infrastrukturu i javne institucije za upravljanje sukobima ili tenzijama koje nastaju oko bitke za resurse. Zvanični podaci pokazuju da blizu 15 odsto poznatih depozita leži u zaštićenim područjima širom Brazila, dok je više od 4 posto u domorodačkim staništima.
Jasno je da nijedna vlada ne može da se odrekne zlatne žile, posebno dok čitav svet juri za ovim resursima. Uzmite u obzir da će za postizanje klimatskih ciljeva Pariskog sporazuma iz 2015. svet morati da učetvorostruči proizvodnju minerala do 2040, prema Međunarodnoj agenciji za energiju. Rastuća potražnja posebno će uticati na Latinsku Ameriku, koja ima 40 odsto globalnih rezervi bakra, kao i veliki deo svetskog kobalta i nikla. Samo tri zemlje. Argentina, Bolivija i Čile, kontrolišu dve trećine globalne ponude litijuma. Pritisak na eksploataciju retkih metala takođe će rasti, pogotovo što Kina, najveći svetski proizvođač, pokušava da ograniči izvoz i što druge zemlje nameravaju da smanje svoju stratešku zavisnost od Pekinga. Kako će se Brazil nositi sa ekspanzijom svoje rudarske industrije i pratećim ekološkim, društvenim i drugim negativnim posledicama, definisaće pravila i crvene linije globalnog rudarskog sektora u nastupajućem periodu.
Bivši brazilski predsednik Žair Bolsonaro nastojao je da podstakne rudarski sektor svojom ambicioznom Prostrateškom politikom rudarenja mineral (2021). Ovo je ključna inicijativa državnog javno-privatnog investicionog programa, koji proklamuje dužnost vladinih subjekata da ubrzaju prioritetne investicije. On vladi daje diskreciono pravo da zaobiđe regulatorna ograničenja osmišljena radi zaštite životne sredine i autohtonih zajednica ako se proceni da je projekat u „nacionalnom interesu“. Kapije su otvorene za brzo istraživanje kritičnih minerala i dozvole za rudarenje. Bila je to politika ‘kopaj, samo kopaj’. Očuvanje životne sredine nikada nije bilo prioritet Bolsonaru i njegovim pristalicama, koje su prašumu i njene starosedeoce videli kao prepreke napretku. Bolsonarova vlada je stoga dala zeleno svetlo za 19 od 26 projekata kopanja kritičnih minerala koje je proveravala između 2018. i 2022. Mnogi od njih su locirani u tzv. Amazônia Legal, regionu koji je već narušen krčenjem šuma i degradacijom.
Čak i pre nego što je preuzeo dužnost u januaru 2023, predsednik Luiz Inasio Lula da Silva obećao je suštinske promene. Obećao je da će Amazon biti ključni deo brazilskog zelenog reseta, i istovremeno se obavezao da će dati prioritet potrazi za vitalnim mineralima. Lula je razgovarao o rudarstvu na nedavnim sastancima i sa SAD, koje žele ekskluzivan pristup nekim od kritičnih brazilskih minerala, i sa Kinom, koja usisava sirovine sa svih strana. Drugo je pitanje da li će Brazil moći da napravi dobar posao bez davanja prašume pod hipoteku globalnim velesilama. To kako Lula bude odmeravao konkurentske zahteve verovatno će oblikovati pravac globalne tranzicije ka zelenoj energiji. Naravno, Lula ne može da izbegne kompromise između želje da se ubrza eksploatacija strateških minerala i zaštiti prašuma i njeni stanovnici. U najmanju ruku, njegova administracija će morati da ispuni svoja obećanja o vraćanju zaštite životne sredine i prava starosedelaca ukinutih tokom Bolsonarovog mandata. Ovo će biti izazovno, ne samo zbog ambicioznih rudarskih projekata i pogoršanja postojećih tenzija. Prema Atlasu ekološke pravde, otprilike 4,5 odsto poznatih ekoloških sukoba na svetu već se dešava u Brazilu.
Štaviše, pooštravanje nadzora i sprovođenje propisa moglo bi da stimuliše ilegalno tržište minerala, gde organizovani kriminal, korupcija i nasilje već caruju. Još gore, vađenje i prerada kritičnih minerala i retkih metala može da izazove teške posledice po životnu sredinu, od oslobađanja ugljen-dioksida uskladištenog u podzemlju do izlivanja toksične žive u reke i lanac ishrane. Ublažavanje ovih posledica biće posebno teško u ogromnoj brazilskoj Amazoniji, oblasti koja je dugo bila narušavana lošom upravom i potpunim bezakonjem. Sa pozitivne strane, čini se da je Lula voljan da vaspostavi propise i konsultacije koje je njegov prethodnik dokinuo ili potpuno ukinuo. Ratifikacija sporazuma Eskazu, koji je Brazil potpisao 2018, mnogo bi doprinela institucionalizaciji ove zaštite, uključujući bezbednost zaštitnika životne sredine i domorodačkih naroda u Amazoniji.
Takođe su u toku napori da privatni sektori prihvati obaveze prema uslovima novog zelenog ugovora u Brazilu. Neki savesni investitori su već uključeni: oni sve više shvataju da je hvatanje krivina radi uvećanja profita korporativni autogol, posebno u eri kada se korporacije suočavaju sa pritiscima investitora-aktivista i javnosti da se pridržavaju ekoloških, društvenih i upravljačkih standarda. Štaviše, veliki projekti koji ne donose koristi lokalnom stanovništvu obično budu pokretač socijalnih nemira i protesta koji zaustavljaju rudarske operacije ili usporavaju razvojne inicijative. U stvari, jedan od glavnih razloga zašto se velike rudarske kompanije uzdržavaju od početnih faza istraživanja i iskopavanja u Amazonu je taj što žele da izbegnu sukob sa lokalnim zajednicama. Ipak, pozivanje rudarskih giganata na odgovonost je dugotrajan proces. Pet najvećih brazilskih kompanija kopaju unosne kritične minerale kao što su zlato, bakar, mangan, niobijum i uranijum, donoseći Brazilu siguran trgovinski suficit. Kompanija Vale je prošle godine potpisala dugoročni ugovor o isporuci nikla Tesli, dok je izvršni direktor Anglo Amerikena Dankan Vanblad pozvao Brazil da otvori svoj rudarski sektor kako bi zadovoljio rastuću globalnu potražnju.
Ohrabrujuće je to što su i privatni igrači pod sve jačim pritiscima da urade ispravnu stvar. Prošlog decembra, na primer, kanadske starosedelačke grupe i njihove pristalice pokrenule su Alijansu za održive kritične minerale, pozivajući zemlje da se zaštite od neodrživog rudarenja u Amazonu kroz svoje sporazume o očuvanju najmanje 80 odsto rečnog sliva do 2025. Konačno, ta odluka će pasti na Brazil. Ako uspe da stvori produktivne strategije za stvaranje i bogatstva i blagostanja, ova zemlja ima priliku da resetuje pravila za održivo i društveno odgovorno preduzetništvo, kao i svoju istoriju.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Ricardo Stuckert)
