Zakon ponude i potražnje je moćna stvar. Nakon Drugog svetskog rata na međunarodnom tržištu našlo se na hiljade nezaposlenih nemačkih i nacističkih raketnih naučnika, tehničara mlaznih motora, vojnih oficira, hemijskih inženjera, propagandista i drugih stručnjaka. Iako su Amerikanci i Sovjeti pokupili mnoge, dobrovoljno ili na drugi način, ostalo je dovoljno kadrova i za zemlje poput Argentine i Egipat, koje su računale da mogu ponešto da nauče od stručnjaka za političku represiju i oružja za masovno uništenje.
Kako specijalista za komunikacije i Bliski istok Vivijan Kinros otkriva u svojoj mračnoj priči, nije se radilo tek o šačici savetnika. Na svom vrhuncu, kolonija nemačkih stručnjaka u Kairu, angažovana na raketnim programima, proizvodnji oružja, obaveštajnim službama i propagandi, brojala je oko 6.000 zaposlenih. Autor priznaje da su ovi likovi bili „ponekad neprijatni, ali uvek ubedljivi“. Ovo se posebno odnosi na Johana fon Lersa, ključnog nacističkog propagandistu i ideologa, počasnog SS Šturmbanfirera. Kao učenik Jozefa Gebelsa, ovaj čovek je od 1933. do kraja rata izbacio 27 huškačkih knjiga, uključujući Jevrejstvo i prevara, Krv i rasa i Jevreji te gledaju.
Pošto je proveo nekoliko godina u Argentini šireći antisemitsku propagandu u službi Huana Perona, fon Lers se 1956. preselio u Kairo, gde je služio kao politički savetnik i antiizraelski propagandista za egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera, do 1965. godine. Kada ga je novinar Toronto Stara preslišao u njegovoj ministarskoj kancelariji 1956, nepokajni nacista je otkrio svoje pravo lice, ispaljujući tirade protiv američkih Jevreja i cionističkih napada na Nasera zbog njegovog beskompromisnog stava o novoj jevrejskoj državi. „Izrael je nenormalan,“ rekao je novinaru. „Mora da nestane, jer izaziva nevolje.’ Poput nekolicine njegovih sunarodnika, kasnije je prešao na islam i promenio ime u Omar Amin. Kinrosova hronologija je je pažljivo postavljena; obuhvata tri ponižavajuća egipatska vojna poraza: arapsko-izraelski rat 1948-9, Suec 1956. i Šestodnevni rat 1967. U vreme kada je Egipat pretrpeo svoj četvrti vojni poraz u Jomkipurskom ratu 1973, nemački vojni, naučni i obaveštajni savetnici uveliko su bili nestali.
Humor je ovde retka pojava, ali postoji nešto sumorno komično u sukobu nemačke efikasnosti sa prilično ležernim Egipćanima i nesposobnošću bivših oficira Vermahta da utiču na svet oko sebe. Prvi u grupi vojnih savetnika bio je dr Vilhelm Vos, efikasan tip koji je kombinovao njuh za geopolitiku sa impresivnim poznavanjem terena. „To je veština kojom egipatski upravljački kadar nije bio obdaren,“ piše Kinros. General-major Oskar Munzel, visoko odlikovani tenkovski oficir Vermahta, podelio je svoje frustracije sa izraelskim špijunom Polom Frankom: „Hiljadu puta sam pokušao da im utuvim u tupave glave da lepe boje i krupni službeni brojevi ne čine borbene oklopne snage.”
1952, nemački ratni heroj baron Teodor fon Behtolshajm, viši mornarički oficir koji je postao vojni savetnik, žalio se da ga „orijentalna aljkavost strašno nervira, dok pretpostavljeni samo odmahuju glavom”. Bez obzira na svoje mnogostruke veštine, Nemci su se teško prilagođavali različitim profesionalnim izazovima u Egiptu, među kojima je bila i njihova čisto savetodavna uloga. To je značilo, na primer, da su mogli samo da daju savete o progonu i deportaciji Jevreja umesto da ih direktno eliminišu, kao što su nacisti radili u Evropi.
Jedno od najmračnijih poglavlja u knjizi opisuje progon egipatskih Jevreja koji su, sa dolaskom hladnokrvnog nemačkog kadra, bili podvrgnuti strogom zakonodavstvu, ekonomskom gušenju, oduzimanju imovine, pritvoru, mučenju i deportaciji. FBI je tvrdio da je pogrom nad egipatskim Jevrejima 1948. nakon arapsko-izraelskog rata pokrenuo Adolf Ajhman, jedan od ključnih arhitekata Holokausta, koji je u to vreme bio u Kairu. Masovno proterivanje Jevreja počelo je invazijom na Suec 1956, i za tri meseca otišlo ih je oko 10.000. „Primenjene metode toliko su slične onome što je Hitler radio pre rata, da je to zastrašujuće,“ pisao je Njujork Tajms.
Sličnost nije bila iznenađenje. Vodeća figura novog kadra egipatske državne bezbednosti bio je Leopold Glajm, SS Štandarten-firer i bivši šef odeljenja za jevrejska pitanja Gestapoa u Poljskoj. Pod njim su služili bivši SS Grupenfirer Alojz Mozer, tada optužen u SSSR-u zbog zločina nad Jevrejima, i Bernhard Bender, bivši SS Šturmbanfirer i upravnik centra za ispitivanje u napuštenom teretnom brodu koji su Jevreji nazvali „Plutajući pakao“. Bender je navodno bio arhitekta pet logora za Jevreje, od kojih je jedan napravljen po uzoru na jedinicu za sterilizaciju Bloka 10 u Dahauu. Kinros priznaje da ako postoji preveliko oslanjanje na zapadne, posebno američke i CIA izvore, to je zato što „egipatski dokumenti i dalje nisu dostupni“.
Iako je konkurencija za najužasnije nacističko nameštenje u Kairu bila žestoka, Vafen-SS Unteršturmfirer Aribert Hajm, poznat kao „Dr Smrt“, verovatno je neprikosnoven. Dok je bio lekar u koncentracionom logoru Mauthauzen u Austriji, jedan od njegovih kaprica, prema svedočenju preživelog, bio je da ubije zatvorenika sa besprekornim zubima, odseče mu glavu i skuva je u krematorijumu, a zatim očišćenu lobanju pokloni prijatelju kao ukras za sto. Da bi izbegao međunarodni nalog za hapšenje izdat 1962, pobegao je u Kairo, gde je uspešno izbegavao pravdu do svoje smrti 1992. Živeo je mirno kao muslimanski preobraćenik Tarek Husein Farid.
Kinros je jednako oštar prema svojim likovima i retko koji protagonista je prikazan u pozitivnom svetlu. On ubedljivo tvrdi da je snishodljivi i često rasistički britanski odnos prema Egipćanima, dolio ulje na Naserovu nacionalističku vatru. Izrael takođe dobija svoju porciju kritike zbog svog „ekspanzionizma, vojne okupacije i ugnjetavanja palestinskog stanovništva“. Sudeći isključivo po ponižavajućim vojnim porazima koje je Egipat pretrpeo tokom ovog perioda, Naserov ambiciozni i skupi nemački projekat bio je potpuni neuspeh. Ali, budući da je pomogao svom kreatoru da ostane predsednik od 1954. do 1970, uspeh je u tom smislu ostvaren. Potpaljivanje nacionalizma nije naškodilo nijednom diktatoru. Još jedna štetna posledica bila je bliskoistočna trka u naoružanju, koja je presudno doprinela potonjim sukobima.
Razmišljajući o tome šta su nacisti na Nilu suštinski postigli, i priznajući da uvezena državno-bezbednosna arhitektura Egipta danas počiva na represiji svemoćne vojne policije i obaveštajne službe, uz saučesništvo pravosuđa, Kinros sluti da njihovo ‘podaničko nasleđe leži u kulturi straha i očaja kojom su tako marljivo trgovali’. To je prikladno sumoran kraj zastrašujuće i uzbudljive priče ispričane sa snažnim uverenjem.
(TheSpectator-ZTP)
