Argentinska privreda visi o koncu. Ove godine je vrednost pezosa na crnom tržištu pala za polovinu u odnosu na dolar, a godišnja inflacija je dostigla 113%. Jedine preostale devizne rezerve pozajmljene su od Kine. Političari su rastrzani između štampanja pezosa radi pokrivanja državnih troškova i potrebe da se izbegne hiperinflacija. Uoči predsedničkih izbora u oktobru, mnogo toga zavisi od rešenja koja su predlagali kandidati. Havijer Milej, libertarijanski ekonomista koji je svojevremeno razbio maketu centralne banke uživo na televiziji, i koji je neočekivano isplivao na nedavnim predizborima, zagovara ukidanje pezosa i usvajanje američkog dolara kao legalnog sredstva plaćanja u Argentini.
Ipak, privreda će možda implodirati preko nego što bilo koji kandidat dođe u priliku da je popravi. Vlada je 23. avgusta ubedila MMF da pusti tranšu od 7,5 milijardi dolara iz svog programa spasavanja, što je za zemlju jedina šansa da otplati dolarske dugova i spreči bankrot. Oklevanje MMF-a nije proizašlo iz činjenice da je Argentina švorc – davanje kredita takvim zemljama upravo je svrha fonda – već iz činjenice da je veći deo novca koji Argentina mora da vrati ove godine obećan samom fondu. Argentina je jedna od retkih zemalja čiji je MMF najveći kreditor; zemlja duguje fondu oko 40 milijardi dolara, što je otprilike trećina njenog spoljnog duga. Pružajući podršku, MMF je odložio katastrofu. Time je takođe produžio sve apsurdniju situaciju. MMF kreditira nestabilne svetske privrede kao „primarni zajmodavac“. Ako država poseduje samo malo gotovine, dug se prvo vraća fondu. MMF nikada ne podnosi gubitke tokom restrukturiranja duga. Ovo omogućava njemu i drugim multilateralnim institucijama, uključujući Svetsku banku, da dodeljuju jeftinije pakete spasavanja. Pristup funkcioniše kada su paketi dovoljno mali da čak i problematične zemlje mogu da ih otplate.
Argentina pak gura ovaj model do tačke pucanja. Tokom 2018, MMF se kockao i ponudio zemlji spas od 57 milijardi dolara, što je najveća suma ikada. U to vreme, mnogi analitičari su smatrali da je to previše za zemlju sa istorijom privrednih kriza. Takođe se ispostavilo da je suma bila premala da bi se privreda zemlje sredila. Argentina ne može pokrije vlastite račune; MMF ne može da joj smanji dug a da ne izgubi status povlašćenog poverioca. Rezultat je pat pozicija. Za sada, model koji je MMF odobrio prošle godine daje zaobilazno rešenje. Svaki put kada fond naplati argentinske dugove, on deponuje približno jednak iznos argentinskoj vladi. Ovaj program ima produženi rok otplate, ali i masnu kamatu od 8%. Argentina sada ima isto toliko u dugovima i sve manje načina da ih vrati.
Jedno od rešenja bi bilo da Argentina pronađe novac za isplatu MMF-u. Međutim, tokom 60 godina pozajmljivanja od fonda, lokalni političari nisu pokazali veliko interesovanje da poslušaju njegove savete. Svega nekoliko reformi predviđenih sporazumom iz 2018. je usvojeno. Čak i ako sledeći predsednik bude disciplinovan, biće potrebne godine da se privreda vrati u normalu. Zvaničnici MMF-a ukazuju i na nesrećne okolnosti, uključujući štetu od suše koja je Argentinu koštala oko 20 milijardi dolara. Ali to bi jedva pokrilo otplate fondu za tekuću godinu. Druga opcija je da MMF prizna da Argentina ima prevelik dug i stvari će morati da se menjaju. Iako fond tvrdi da je Argentina tek jedva solventna, mnogi nezavisni ekonomisti smatraju da zemlja već sada nije u stanju da otplati svoje dugove bez restrukturiranja. Malo je verovatno da će drugi kreditori, uglavnom američke finansijske institucije, pristati da podnesu gubitke dok se fond krije iza svog povlašćenog statusa, jer što su veće obaveze Argentine prema multilateralnim institucijama, to su vlasnici njenih obveznica manje važni. Uskoro će zajmodavci iz privatnog sektora držati toliko mali deo spoljnog duga zemlje da će biti irelevantni za njenu solventnost.
MMF-ov status primarnog zajmodavca ipak počiva na očekivanju da će zajmoprimci imati sreću da se oporave, kao i na dobroj volji drugih kreditora. Ništa od ovoga nije slučaj u Argentini. Dodelom još jedne hrpe novca, fond će umiriti tržišta, samim tim i nagle skokove u cenama pezosa ili obveznica. Ali razduživanje nameće teško pitanje: u kom trenutku MMF prestaje da daje novac? Pokušavajući da izbegnu bankrot zemlje, zvaničnici fonda trpe izravnu neposlušnost Argentine, što može da bude loš primer drugim zemljama. S druge strane, Argentini je očajnički potrebno trajno rešenje. Svaki sledeći mesec krize produbljuje ekonomske probleme zemlje. Inflacija se pogoršava kako uvoz postaje skuplji, a monetarna politika koketira sa fiskalnom dominacijom; vlada toliko pozajmljuje da centralna banka nema drugog izbora osim da je spase. U poslednja tri meseca, Argentina je nagomilala kratkoročne dugove u iznosu 1,7 milijardi dolara od Kine, 1,3 milijarde dolara od CAF-a, regionalnog poverioca, i 775 miliona dolara od Katara.
Ovo su visoki troškovi za zaštitu MMF-ovog statusa primarnog kreditora. Alternativa bi bila da fond prestane da daje kredite Argentini, što bi primoralo zemlju da restrukturira svoje dugove. Fond bi na taj način rizikovao bankrot zemlje, a možda gubitke. Oni koji zagovaraju takav potez tvrde da ugrožavanje MMF-ovog statusa povlašćenog kreditora ne bi uticalo na njegove odnose sa drugim zemljama, sve dok mu velika spasavanja ne pređu u naviku. Budući da sledeća tranša duga stiže na naplatu u novembru, zvaničnici MMF-a bi možda mogli da privole odlazeću vladu na stvarne reforme. Ako taj potez propadne, sledeća vlada bi makar imala čistu situaciju, umesto da bude opterećena pregovorima tokom svoje prve godine na vlasti. Ako Argentina nastavi po starom, cena je ogromna. U narednim mesecima, MMF će morati da proceni da li bi troškovi njenog puštanja niz vodu bili još veći.
(TheEconomist-ZTP, foto: David Fernandez/EPA)
