„Ono na čemu vam zavidim je vaša sloboda,“ kaže grof Valentin de Belgard Kristoferu Njumenu, protagonisti romana Henrija Džejmsa Amerikanac. Bogat, samosvojan i oslobođen klasnih predrasuda, Njumen se seli u Pariz zbog zabave, ali ubrzo biva uvučen u intrige francuske aristokratije. Ovaj kliše dobro opisuje jednu vrstu američkog iseljenika: dobrostojećeg naivca koji dolazi u Evropu radi zabave ili pouke. Druga vrsta, međutim, ne dolazi da uživa u starom svetu, već da pobegne od novog. „Nisam znao šta će mi se dogoditi u Francuskoj,“ rekao je Džejms Boldvin, crnački pisac, o svojoj odluci da emigrira 1948, „ali sam znao šta će mi se dogoditi u Njujorku.”
Sve više Amerikanaca se seli u Evropu u poslednje vreme, i to više u svojstvu begunaca nego tragača. Statistike su pomalo zbrkane, jer vlade imaju poteškoća u registraciji stranaca. Ali u nekim zemljama trend je očigledan. U periodu 2013-22, broj Amerikanaca u Holandiji porastao je sa oko 15.500 na 24.000; u Portugalu se utrostručio na skoro 10.000; a u Španiji je porastao sa oko 20.000 na skoro 34.000. Na drugim mestima, poput Francuske, Nemačke i nordijskih zemalja, broj je rastao umereno ili je stagnirao. Britanska država tvrdi da je broj Amerikanaca sa stalnim prebivalištem porastao sa 137.000 u 2013. na 166.000 u 2021. (poslednji podaci). Za to vreme, sve više Amerikanaca kaže da želi da izađe iz vlastite zemlje. Malo onih koji su obećali da će otići ako Donald Tramp pobedi na izborima 2016. je to zaista i uradilo. Ali prema istraživanju agencije Galup iz 2018, udeo Amerikanaca koji su rekli da bi želeli da se trajno presele u drugu zemlju porastao sa 11 odsto pod Barakom Obamom na 16 odsto pod Trampom; do 2022, udeo je iznosio 17 odsto, bez obzira na mandat Džoa Bajdena. Prošlogodišnje istraživanje YouGov-a pokazalo je da su oni koji razmišljaju o emigraciji uglavnom liberali.
Nije iznenađujuće da konzervativci ređe govore da žele da napuste svoju zemlju. A stopa onih koji to učine ostaje mala – svega par desetina hiljada od 330 miliona stanovnika. Ali mnogi skorašnji iseljenici kažu da su otišli očajni zbog puta kojim idu Sjedinjene Države. „Jednom mesečno se čujem sa Amerikancima koji me pitaju kako da dođu ovamo,“ kaže Kerolajn Berindžer, Amerikanka koja se preselila 2017. Kao bivša pomoćnica Nensi Pelosi, tadašnje liderke Demokrata u Predstavničkom domu Kongresa, napustila je posao i pridružila se svom partneru u Amsterdamu nakon Trampove pobede. Za većinu iseljenika, kaže ona, politika nije toliko bila razlog zašto su otišli, koliko razlog da se ne vrate: „Ne samo izbori, već stalne podele”. „Ono što stalno čujemo je da je ravnoteža između posla i privatnog života ovde mnogo bolja,“ kaže Trejsi Mec, direktorka Instituta Džon Adams, američko-holandskog kulturnog kluba. Američki radnici rade 1.811 sati godišnje, Evropljani samo 1.571; odmorni Holanđani odrade samo 1.427. Holandija je nekada privlačila Jenkije koji su želeli da puše marihuanu ili se ožene istopolnim partnerima. Sada su atrakcije više mejnstrim karaktera, kaže Mec. Međunarodna upotreba engleskog olakšava stvari Amerikancima, koji tradicionalno slabo stoje sa jezicima; 28 odsto diplomskih programa na holandskim univerzitetima je na engleskom. Oglasi za posao na internetu zahtevaju znanje engleskog skoro jednako kolliko i holandskog.
Neke emigrante privlače izdašni programi socijalne zaštite. Heder Koldvel Urkhart, spisateljica koja se preselila u Lisabon 2021, radila je službenički posao u Masačusetsu samo da bi dobila zdravstveno osiguranje. U Portugalu ona i njena porodica plaćaju samo delić onoga što zahteva američki zdravstveni sistem. „Nismo shvatili koliko je američko društveno tkivo razoreno dok nismo stigli ovde,“ kaže ona. „Osetili smo kako tenzije nestaju“ već nekoliko nedelja nakon napuštanja Amerike, slaže se Silvija Džonson, psihijatrica koja se preselila u Lisabon 2022. Za Džonson i njenu porodicu, inače crnačkog porekla, glavni problemi bili su rasizam i nasilje. Godinama je pokušavala da ubedi svog muža Stenlija, advokata, da se presele u inostranstvo. Prelomila ga je grozničava atmosfera nakon ubistva Džordža Flojda 2021. Priseća se da je tada rekao: „Mislim da treba da nabavimo pištolj.“ „Kada sam to rekao naglas, pomislio sam, ako moram da živim u zemlji u kojoj mi treba pištolj da bih zaštitio svoju porodicu, onda ovo nije zemlja za mene.” Stenli je gledao zapaljeni krst na svom travnjaku dok je odrastao u Virdžiniji. Nekoliko Silvijinih rođaka stradalo je od vatrenog oružja. Sada se polako oslobađaju opreza koji crni Amerikanci razviju zbog predrasuda i suočavanja sa policijom. Iako u Portugalu ima malo rasizma, kažu, nema straha od nasilja.
Ostali faktori su prozaičniji. Masovan trend rada na daljinu tokom pandemije učinio je život u inostranstvu pristupačnijim. Pritom su evropske zemlje koje su primile najviše Amerikanaca osmislile primamljive ponude za strance. Holandske kompanije su oslobođene plaćanja poreza na 30 odsto prihoda kvalifikovanih stranih radnika. U Portugalu, boravišna viza iziskuje prihod od samo 150 odsto minimalne zarade, ili oko 1.100 evra mesečno, što je laka prepreka za američke penzionere. Stranci mogu da plate i paušalni porez od 10 odsto na „pasivne prihode“, kao što su investicije ili penzije. Španski „Bekamov zakon” propisuje paušalni porez od 24 odsto na prihode zarađene u zemlji. Nekoliko zemalja je uvelo „digitalne nomadske” vize za IT frilensere. Takvi aranžmani objašnjavaju zašto ove zemlje imaju mnogo srednjeklasnih američkih iseljenika. Druge zemlje ciljaju tipove poput Kristofera Njumena. Italija želi da privuče „pojedince velike neto vrednosti“ tako što će im dozvoliti da godišnje plaćaju 100.000 evra poreza na dohodak bez obzira na to koliko zarađuju. Francuska ima komplikovano izuzeće od poreza za strane poslovne rukovodioce. Nemačka, međutim, nema.
Priče američkih iseljenika o političkom razočaranju ipak su manje važne od praktičnih stvari. „Svi imaju zamršene priče o tome kako sam stigli ovde,“ kaže Amanda Klekovski fon Kopenfels sa Univerziteta u Kentu, stručnjakinja za američku dijasporu. Mnogi putuju zbog školovanja ili posla, zaljube se i skrase. Ipak, dodaje ona, došlo je do promene. Amerikanci su nekada smatrali da je njihova zemlja najveća imigrantska nacija, pa je odlazak na bilo koje drugo mesto izgledao čudno. Sada su svesni da Evropa ima svojih prednosti: „dobru zdravstvenu zaštitu, bolji prevoz, manje oružanog nasilja… ima rasizma, ali je mnogo manje smrtonosan“. Slušajući skorašnje američke iseljenike, stičete utisak da se Džejmsov Amerikanac delimično izokrenuo. Amerikanci su i dalje bogatiji od Evropljana. Ali kada dođu na kontinent, više ne stižu kao egalitarci u zemlje aristokratije i predrasuda. Umesto toga, oni se dive evropskoj zdravstvenoj zaštiti, efikasnom javnom prevozu, manjem kriminalitetu i manjoj socijalnoj nejednakosti. Na neki način, oni zavide Evropljanima na slobodi.
(TheEconomist-ZTP)
