Plan Bregzitaša da se okonča slobodno kretanje iz Evropske unije nije se odnosio samo na namirivanje narodnog neprijateljstva prema imigraciji. Oni su naširoko govorili i o rešavanju višegodišnjih problema Britanije sa produktivnošću. Bivši premijer Boris Džonson je 2021. opisao budućnost kao epohu „visokih plata, visokog obrazovanja, visoke produktivnosti“, koja će se ostvariti samo ako Britanija prevaziđe svoju zavisnost od jeftine radne snage iz inostranstva.
Od 2010, zemlja je iskusila dramatično usporavanje rasta produktivnosti, uključujući i mnoge sektore sa niskim platama, kao što je prerada hrane. Do 2015, nemački, francuski i holandski radnici na slabo plaćenim pozicijama bili su oko 30 odsto produktivniji od svojih britanskih kolega. U prethodnoj deceniji Britanija je takođe iskusila istorijski masovnu imigraciju; oko 1,5 miliona istočnih Evropljana je stiglo i dobilo uglavnom nisko plaćene poslove. Bregzitaši su smatrali da su ove činjenice povezane. Takođe su tvrdili da je kolevka industrijske revolucije zaostajala u korišćenju tehnologije. Britanija je mnogo manje automatizovana od drugih naprednih ekonomija, kaže Međunarodna federacija robotike. Neki su tvrdili da bi Poljake i Rumune mogli da zamene robotski berači šargarepe.
Većina ekonomista je stvari videla drugačije, obarajući teoriju Bregzitaša da je imigracija niskokvalifikovanih radnika oborila prihode. Veća ponuda radne snage dovodi do veće potražnje što poništava uticaj na plate. Migracija generalno podiže produktivnost olakšavajući veću specijalizaciju. U nekim slučajevima, međutim, jeftina radna snaga može da destimuliše ulaganja. Jedna studija je pokazala da je isključivanje meksičkih radnika tokom 1960-ih dovelo do toga da američki farmeri ulažu u mehanizaciju. Slični trendovi su primećeni u australijskoj i kalifornijskoj vinskoj industriji. Može li se isto desiti i u Britaniji? Nažalost, eksperiment nije uspeo. Prehrambeni sektor je dobra ilustracija ovog neuspeha. Nakon Bregzita, realna stopa proizvodnje po radniku u poljoprivredi i proizvodnji hrane nije porasla; u nekim krajevima je i opadala. Niti je došlo do buma automatizacije. Preduzeća nisu pokazala sklonost ka većem ulaganju ili povećanju plata kako bi privukla više domaćih radnika, kaže Džonatan Portes, profesor ekonomije na Kings koledžu u Londonu.
Jedan od problema je to što političari nisu bili ozbiljni u svojim stavovima. Slobodno kretanje je okončano pred istek 2020, i do sledećeg leta se osetio manjak radne snage. Voće je trunulo na imanjima. Supermarketi su vapili za vozačima kamiona. Svinje su upucavane usled nedostatka radnika u klanicama. U početku je Džonson zvučao nabusito, ali je Ministarstvo unutrašnjih poslova ubrzo otvorilo vrata i promenilo pravila kako bi olakšalo popunu upražnjenih radnih mesta. Migracije su dostigle brojku od 606.000 ljudi u 2022, što je više nego bilo koje prethodne godine. Izbeglice iz Honkonga i Ukrajine delimično su doprinele povećanju, ali je takođe bilo većeg priliva studenata i radnika. Britanci kažu da žele manje imigranata, ali takođe žele više medicinskih sestara, lekara i berača voća. Preduzeća su uglavnom zamenila radnike iz EU radnicima izvan EU. U barovima i restoranima Poljake su zamenili Indijci, najčešće rođaci onih koji su dobili studentske ili radne vize. Na poljima su Rumune zamenili Ukrajinci i, od prošle godine, masa imigranata iz centralne Azije.
Uprkos velikim brojevima, mnoge firme su se pomučile. Bregzitaši su želeli ukupno manje imigranata, ali više onih sa visokim kvalifikacijama. Desilo se upravo suprotno: prošle godine je na svakih sedam pridošlica samo jedan bio kvalifikovani radnik (zvanično, oni sa platama od preko 26.200 funti godišnje). Novi vizni sistem je primorao firme da preduzmu drastične mere. Tokom 2022, Cranswick, veliki proizvođač hrane, platio je 4 miliona funti za uvoz 400 filipinskih mesara kako bi izbegao zatvaranje firme na Božić. Manjak doslednosti nije bio jedini razlog zašto je eksperiment Bregzitaša propao. Čitava njihova logika je bila felerična. Ključni problem produktivnosti je domaćeg porekla. To je najpre loš kvalitet britanskih menadžera, tvrde Džon Van Renen i Nik Blum, dvojica ekonomista koji su sproveli međunarodne ankete. Druga istraživanja sugerišu da to naročito važi za sektore sa niskim platama. Krive su i slabe investicije, iako je to boljka cele privrede.
Ni automatizacija posla ne znači da možete jednostavno da zamenite radnike robotima. Mašine zahtevaju kvalifikovane operativce. Holandija, zemlja sa najproduktivnijim farmama u Evropi, bila je pionir u vertikalnoj poljoprivredi i upotrebi robotike u žetvi i muži. Ali tamošnji uspeh je iznikao iz višedecenijske saradnje farmi i univerziteta i ulaganja u istraživanja. Za britanske farme i fabrike teško je pronaći radnike sa tehničkim veštinama. Pokretanje automatizovanih sistema zahteva malo truda, baš kao što mašina za pakovanje stoji na kraju reda ljudskih berača voća. Ipak, preduzećima je potrebna izvesnost u pogledu ponude radne snage. Sve dok vlada najavljuje promene viznih režima i obuzdavanje imigracije, firme ne mogu da planiraju. Profesor Sajmon Pirson, koji je prošle godine nadgledao zvaničnu reviziju automatizacije u hortikulturi, kaže da je to važan faktor koji odvraća investicije. Nova terenska oprema može da se isplati za nekoliko godina, ali ako farma ne vidi dalje od sledeće žetve, neće rizikovati da je kupi.
Povrh svega, Britanija je loše tempirala svoj eksperiment. Širom sveta su povećane cene kredita, a preduzeća pogođena većim troškovima rada, energije i sirovina. Prodaja robe u inostranstvu je otežana zbog uvođenja graničnih kontrola nakon Bregzita. To je posredno otežalo i ulaganja. Farme pilića se bore za opstanak, kaže Keri Maksvel iz Britanskog saveta za živinu. Procene su da se sektor živinarstva smanjio za 10 odsto od 2020. Vlada bi mogla da učini više. Odeljenje za životnu sredinu nije iskoristilo subvencije da podstakne farme da ulažu u tehnologije. Pri donošenju poslednjeg budžeta, ministar finansija Džeremi Hant jeste najavio poresku reformu koja će preduzećima olakšati ulaganja u mašine. Nažalost, fiskalni propisi su takvi da je reforma ograničena na samo tri godine, čime se poništavaju potencijalne dobiti. Rešavanje problema poput slabog menadžmenta i niskih ulaganja će biti mukotrpno, ali bi se moglo početi sa jasnijom imigracionom i poreskom politikom.
(TheEconomist-ZTP, foto: Gary Calton/The Observer)
