Neviđeni rast digitalnih medija u naše doba radikalno je izmenio pristup informacijama na mreži. Ipak, isti fenomen stoji iza rastuće moći pojedinaca, grupa i državnih aktera da stvaraju i šire dezinformacije neviđenim intenzitetom. U slučaju širenja lažnih, pogrešnih ili na drugi način obmanjujućih informacija, korisnici to čine nesvesno. Kada ovi akteri deluju namerno, sa ciljem da dovedu u zabludu, obmanu ili konfuziju, njihovi postupci predstavljaju dezinformacije.
Obe pojave su opasne, posebno kada ih koriste dobro organizovani akteri sa političkim motivima, u sklopu širih operacija oblikovanja javnih narativa i masovnih percepcija. Štaviše, kako se metodologije i tehnike dezinformisanja dalje razvijaju, sve kompleksniji akteri se uključuju u takve prakse radi ostvarenja širih ciljeva. Ovo poslednje se može povezati sa brzom evolucijom hibridnog ratovanja. Može se reći da ovaj zabrinjavajući fenomen postavlja direktne izazove razumevanju nacionalne i međunarodne bezbednosti. Neki analitičari su dezinformacije nazvali velikom egzistencijalnom pretnjom našeg vremena.
Šta da se radi? U članku pod naslovom „Informacioni rat: Metode za suzbijanje dezinformacija“, objavljenom prošle nedelje u uglednom časopisu Defense & Security Analysis, dva stručnjaka tvrde da bi vojni pristup izazovu mogao biti od koristi. Autori, dr Endrju Daus, sa Univerziteta Edit Kouen, i dr Saša Dov Bahman, sa Univerziteta u Kanberi, tvrde da bi vojni koncept kilčejna (kill chain) mogao da bude osnova efikasne strategije za suzbijanje dezinformacija. Vojni pristup nas, ističu autori, udaljava od drugih pristupa problemu, kao što su planiranje, teorija istine i sistemski pristup.
Planski pristup se fokusira se na re-aktivne ili pre-aktivne pokušaje da se lažne priče isprave tačnim informacijama, na primer, potapanjem lažnih informacija na društvenim mrežama u more istinitih informacija, ili potenciranjem tačnih podataka u iščekivanju kampanje dezinformacija. Pristup teorije istine zasniva se na pretpostavci da na potrošače informacija prvenstveno utiče, ne njihov sadržaj, već izvor u koji su prethodno stekli poverenje. Stoga se pojačava vidljivost pouzdanih izvora, kao što su ugledni mediji i nacionalne institucije. Sistemski pristup se bavi svakim elementom u taksonomiji komunikacije, tj. publikom, medijem, agentima informacija i samim porukama.
U svom članku, međutim, Daus i Bahman tvrde da vojni koncept kilčejna može da nadomesti nedoslednosti i nedostatke svih drugih pristupa problemu dezinformacija. Oni ističu da su vojni organi već počeli usaglašeno da reaguju na dezinformacije. Ovo se ogleda u uspostavljanju Centra za informaciono ratovanje Prve komande specijalnih operacija SAD-a i britanske 77. brigade, čija je misija da se bore protiv dezinformacija kao oblika hibridnog ratovanja u režiji stranih aktera. Slični projekti su otpočeli u Australiji, kao i u sklopu operacija koje sprovodi NATO.
Šta je suština kilčejna u kontekstu dezinformisanja? Termin ‘kilčejn’ podrazumeva ciljanje i sistematsko suprotstavljanje kreatoru dezinformacija, sa ciljem da se poremeti redosled aktivnosti koji generiše uspešno dezinformisanje. Osnove ovog koncepta mogu se pronaći u vojnim taktičkim modelima. Međutim, taj pristup sada ulazi u oblast sajber bezbednosti i, po mišljenju Dausa i Bahmana, mogao bi efikasno da se primeni u borbi protiv dezinformacija.
Glavni princip je jednostavan: napasti dezinformacije u korenu, pre nego što se štetne poruke plasiraju na društvene mreže, tj. pre nego što dobiju priliku da se prošire. Ovo se, tvrde autori, može ostvariti aktivnim odvraćanjem kreatora dezinformacija, tj. kroz „pretnju razotkrivanjem dezinformacionih aktivnosti“. To se takođe može učiniti identifikacijom i neutralizacijom lažnih sajtova i naloga pre nego što počnu da šalju destruktivne poruke. Drugi metod se fokusira na blagovremeno otkrivanje dezinformacija, koje se zatim mogu ili masovno ukloniti ili sprečiti njihovo širenje kroz pažljivo podešene algoritme koji potiskuju štetne sadržaje.
Postavlja se pitanje da li primena kilčejna zahteva angažovanje vojnih aktera. Daus i Bahman smatraju da bi priroda koordinacionog tela „zavisila od prirode pretnje, uključujući i to da li je ona deo šireg sukoba“. U odsustvu totalnog sukoba, pretnja bi se „više smatrala delokrugom nacionalne bezbednosti“, pa bi je stoga predvodio civilni entitet. U slučaju rata, vojno telo bi bilo prikladnije, tvrde stručnjaci. U svakom slučaju, „s obzirom na posledice operacija uticaja, opšta koordinacija i akcija trebalo bi da budu pod nadzorom na najvišim nivoima vlasti jedne nacije“, zaključuju autori.
(IntelNews-ZTP, foto: MOD/Crown)
