Na južnoj obali Španije, između Gibraltarskog moreuza i portugalske granice, nalazi se gradić Rota. Kao mirno ribarsko selo tokom većeg dela svoje istorije, Rota 1950-ih postaje velika španska pomorska baza sa jakim prisustvom vojske SAD-a. Administracija predsednika Ajzenhauera smatrala je Rotu vrednim posedom na otvorenom Atlantiku, u blizini kritično važnog moreuza, sa lakim pristupom Sredozemnom moru. S obzirom na aktuelnost Hladnog rata, Vašington je bio više nego spreman da sarađuje sa antikomunističkom diktaturom Franciska Franka.
Skoro 70 godina nakon što je počela sa radom, i kroz transformaciju Španije u modernu demokratiju, Rota je opstala kao kamen temeljac špansko-američke vojne saradnje. Španski brodovi su usidreni nedaleko od četiri američka razarača. Osoblje španske i američke mornarice rado se druži u gradićima i na plažama blizu Rote. Dugogodišnji saveznici su podelili i stražarske dužnosti: španska vojska dočekuje posetioce, ali Amerikanci su ti koji ih ispraćaju. U mnogim aspektima, Rota je fizička manifestacija još uvek velikog oslanjanja Evrope na američku vojnu zaštitu. Nekada raspoređena svuda po svetu, španska mornarica je sada skromne veličine i sposobnosti. Kao i većina evropskih mornarica, sklona je da deluje blizu granice i daleko od kontroverzi. I dok se podižu tenzije na Baltičkom i Crnom moru, Mediteranu i Južnom kineskom moru, Evropa se oslanja na američku mornaricu radi zaštite međunarodnih pomorskih puteva i suprotstavljanja rivalima poput Kine i Rusije. Sama Rota je ključni deo bezbednosnog kišobrana SAD-a; četiri američka razarača koja su tamo stacionirana imaju antibalističke raketne sisteme koji potpomažu zaštitu Evrope.
Ali ima govorkanja o drugačijem evropskom pristupu, pri čemu je Rota centralna tačka za pomorsku inicijativu koja ne zavisi od Sjedinjenih Država. Brisel još nema mornaricu, ali je sve više svestan svojih pomorskih interesa, dok članice EU sve češće sarađuju na tom polju. Na španskoj strani baze, u neupadljivoj poslovnoj zgradi, nalazi se zajednička pomorska operacija pod evropskom komandom i sa evropskim pomorskim sredstvima. Operacija Atalanta počela je 2008. kao jedna od nekoliko multilateralnih inicijativa za borbu protiv raširene piraterije kod obala Somalije. Zaštita plovila koja prevoze robu u sklopu Svetskog programa za hranu bila je ključni zadatak operacije; Atalanta se može pohvaliti savršenim učinkom u tom pogledu. Sve u svemu, ratni brodovi Atalante prevezli su više od 3 miliona tona hrane i pomoći u Somaliju i bili uključeni u hapšenje više od 150 pirata.
Predvođena španskim admiralom, Atalanta obično ima pod komandom dva ili tri ratna broda, kao i patrolnu letelicu sa bazom u Džibutiju. Francuska, Italija i Španija obično obezbeđuju ratne brodove za operaciju, ali povremeno učestvuju i druge evropske zemlje. Prvobitno bazirana u Nortvudu u Engleskoj, operacija se preselila u Rotu 2019, usled planiranog izlaska Britanije iz Evropske unije. Većina članica EU je pre ili kasnije poslala oficire u glavni štab Rote, a trenutno osoblje čine oficiri i civili iz 16 zemalja EU. Nekoliko oficira izvan unije, uključujući Kolumbiju i Južnu Koreju, takođe je pružilo pomoć. Engleski je zvanični jezik u operativnom centru odakle oficiri i analitičari prate kretanje plovila, uglavnom iz Sueckog kanala i Indijskog okeana. Na velikim ekranima se prikazuje pozicija, brzina i pravac svakog broda, dok algoritam svakom plovilu dodeljuje nivo rizika označen bojom na osnovu faktora poput tereta i mera bezbednosti na brodu. Operativni centar takođe prati položaj drugih ratnih brodova (uključujući nekoliko kineskih koji su redovno stacionirani u toj oblasti).
Ako je piraterija kriterijum, može se tvrditi da je Atalanta veliki uspeh. Broj piratskih napada u regionu naglo je opao, sa više od 200 u 2011. na svega nekoliko u poslednjih par godina. NATO je antipiratsku misiju završio 2016, ali Atalanta se održala i preuzela niz dodatnih zadataka. EU sada ističe svoje uspehe ne samo u suzbijanju piraterije već i u borbi protiv transporta narkotika preko delova Indijskog okeana. Tako je francuska fregata pod komandom Atalante u aprilu presrela tovar od skoro šest tona hašiša. Ilegalan ribolov je takođe privukao pažnju operacije, a njeno osoblje pomaže regionalnim ribarskim organizacijama da identifikuju nedozvoljene radnje. Brodovi i oficiri Atalante poslednjih meseci su se bavili pomorskom diplomatijom, uspostavljajući odnose sa partnerima širom Indijskog okeana, uključujući Indiju, Sejšele, Indoneziju i Madagaskar.
Atalanta nije jedina sveevropska pomorska operacija. U Sredozemnom moru, EU vodi program koji ima za cilj da spreči transport oružja do Libije, odnosno kršenje rezolucije Ujedinjenih nacija. EU je takođe odobrila nekoliko „koordinisanih pomorskih operacija“ kako bi određena evropska plovila (iako pod nacionalnom komandom) uvek bila prisutna u određenim interesnim zonama. Jedna od tih oblasti je Gvinejski zaliv, poznat kao žarište piraterije u poslednjih par godina. Sve ove inicijative deo su šireg napora EU da razvije „zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku“. Pomorski aspekti tog poduhvata postaju sve izraženiji poslednjih godina. Brisel je 2014. izradio svoju prvu strategiju pomorske bezbednosti, u kojoj se navodi da EU ima „strateške interese, širom globalnog pomorskog domena, u identifikovanju i rešavanju bezbednosnih izazova“. Prošle godine, EU je izradila strateški dokument za Indo-Pacifik i ažurirala svoju strategiju za Arktik. Uskoro se očekuje potpuno nova verzija strategije pomorske bezbednosti.
Dokumenti su jedno, a jaka tonaža na moru nešto sasvim drugo. Ukupno gledano, čini se da 27 zemalja EU ima sredstva za redovne globalne operacije. Francuska, Italija, Grčka, Portugalija i Španija imaju sposobnu mornaricu i veliku pomorsku tradiciju. Francuska se može pohvaliti nosačem aviona na nuklearni pogon, a nedavno je predstavila planove za njegovu high-tech zamenu. Italija ima dva konvencionalna nosača, dok sama Španija ima Huana Karlosa I, amfibijski jurišni brod koji je pušten u rad 2010. i usidren u Roti. Takođe, Nemačka, Holandija i Danska imaju manje, ali ipak sposobne pomorske snage. S obzirom na sve ove resurse, neke od tradicionalnih pomorskih sila EU mogu da planiraju redovne operacije u Indijskom okeanu, na Arktiku, pa čak i u Južnom kineskom moru. Baš kao što Atalanta obezbeđuje trgovačke brodove na Indijskom okeanu, neka buduća flotila EU mogla bi da nadzire pomorsku bezbednost i u drugim regionima. Francuska, sa svojim brojnim pacifičkim posedima, najviše želi da EU deluje u udaljenim vodama.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: eunavfor)
