Si Đinpin ima epohalni plan za Kinu. Njegov krajnji cilj je da zemlja bude dominantna supersila u 21. veku. Ratoborni odgovor Kine na posetu predsednice američkog Kongresa Nensi Pelosi Tajvanu odražava njenu potrebu da deluje zastrašujuće, dočim ekonomski i tehnološki razvoj treba da izazove divljenje. To znači da Sijev plan uključuje preoblikovanje kineskog privatnog biznisa. Na prvi pogled, ovaj pristup je bio bolan za preduzetnike. Prošle godine je ukupna tržišna vrednost najvećih privatnih kompanija po prvi put pala, izvestio je Pitersonov institut za međunarodnu ekonomiju (PIIE). Pritisak na uspešne internet kompanije oduzeo je čak 2 biliona dolara od njihove ukupne tržišne vrednosti.
Kompanija Alibaba je 4. avgusta prijavila svoj prvi kvartalni pad prihoda. Dan ranije, njena finansijska podružnica, Ant Group, obznanila je pad profita. Džek Ma, suosnivač obe firme, uskoro bi mogao da prepusti kontrolu nad Antom. Njegova neto vrednost je pala za više od 20 milijardi dolara u poslednjih nekoliko godina. U slučaju Hui Ka Jana, osnivača Evergranda, imetak je opao sa 40 milijardi dolara u 2020. na sadašnjih 6 milijardi. Prošlog meseca je Karlos Tavares, šef automobilske kompanije Stellantis, rekao da će napustiti zajedničko kinesko preduzeće nakon što se požalio na „pojačano političko mešanje“. Ali ako pogledate bliže, situacija je složenija. Čak i dok neke kompanije trpe, nova grupa tajkuna je procvetala u Sijevoj Kini. Deset najbogatijih kineskih tajkuna steklo je 167 milijardi dolara svežeg bogatstva od početka 2020, prema podacima Bloomberg-a. Dok stari korporativni miljenici propadaju, novi se uzdižu. U poslednjih par nedelja The Economist je razgovarao sa nekoliko novih šampiona, i raspoloženje među njima je iznenađujuće optimistično.
Kineski privatni sektor je izrastao u jedan od najdinamičnijih u svetu. Prema PIIE-u, privatne kompanije su do 2020. dostigle više od polovine tržišne kapitalizacije 100 najvećih kineskih firmi na berzi, u poređenju sa manje od 10% deceniju ranije. Privatne kompanije zapošljavaju 80% gradskih radnika, odnosno oko 150 miliona ukupno, i čine 60% kineskog BDP-a. Njih 32 nalaze se na Fortune 500 listi najvećih svetskih kompanija po prihodima, dok 2005. nije bilo nijedne. Put od maoizma do tržišta bio je dug i naporan. Do 1992, „na preduzetnike se gledalo sa prezirom“, priseća se Ženg Čunjin, tadašnji funkcioner u provinciji Liaoning. Ali Kina je brujala o promenama, dok je njen vremešni lider Deng Sjaoping iskazivao posvećenost vlade ekonomskim reformama. Lokalna vlast Liaoninga počela je da ohrabruje zvaničnike i članove Komunističke partije da osnivaju sopstvene firme. Ženg je sa suprugom i sestrom postao ponosni suvlasnik male radnje koja je prodavala odeću uvezenu iz Honkonga i obuću iz Evrope. Kada je 1996. zvaničnicima iznenada zabranjeno da imaju biznise, on je dao otkaz u vladi umesto da zatvori svoju radnju.
Bio je jedan od mnogih koji su odabrali biznis umesto birokratije. Njegova odluka se ispostavila kao dobra 2002. Te godine je izmenjen statut Partije kako bi se poslovnim ljudima omogućilo da postanu članovi. U narednim godinama kineska privreda je bivala sve snažnija. Biznismeni kažu da je prvih pet godina Sijeve vlasti (2012-2017) bio vrhunac privatnog preduzetništva. Firme poput Alibabe i Tencenta, i konglomerati kao što su HNA i Dalian Wanda, stekli su globalnu reputaciju. Njihovi osnivači su postali slavne ličnosti i akumulirali kraljevsko bogatstvo. Pre pet godina raspoloženje je počelo da se menja. Prvo se krenulo u hitro razbijanje konglomerata, od kojih su neki kasnije propali (npr. HNA) ili su nacionalizovani (Anbang, gigant osiguranja). Onda je zatvoreno hiljade privatnih banaka koje su poslovale u senci. U protekle dve godine došao je red na tehnološke gigante, koji su pritisnuti inspekcijama, kaznama i strogim pravilima o svemu, od korisničkih podataka do tretmana radnika; na udaru su bile i građevinske firme, kojima je vlada nametnula kreditne restrikcije.
Ali ako zanemarimo nove tehnologije i nekretnine, stvari izgledaju bitno drugačije. Mnoge velike privatne kompanije „ne samo da su izbegle regulatorni udar, već su i ojačale“, kaže Huang Tjanlei iz PIIE-a. Kompanija Anta, sa sedištem u obalskoj provinciji Fudžan, izgradila je globalno carstvo sportske odeće. Baterije koje proizvodi CATL, firma uz iste regije, mogu se naći u mnogim električnim vozilima. Zhifei Biological, proizvođač kovid testova iz centralnog Čonkinga, praktično niotkuda je dospeo na listu Fortune 500. Žengova firma, Jala, trenutno zapošljava 8.000 radnika i jedan je od najvećih domaćih proizvođača kozmetike. Njegova firma je postala važan deo razvojnog parka pod nazivom Oriental Beauty Valley, gde su lokalni brendovi podstaknuti da otvore laboratorije i angažuju naučnike. Šefovi ovih korporativnih šampiona uveliko potiskuju tehnološke mogule kao najbogatije Kineze, primećuje Rupert Hugeverf iz analitičke agencije Hurun. Najbogatiji građanin Kine trenutno je Žong Šanšan (naslovna slika), osnivač kompanije Nongfu koja prodaje flaširanu vodu.
Mnogi tajkuni su povećali svoje lično bogatstvo uz direktnu pomoć lokalnih vlasti. Uzmite na primer Muyuan, koji je izrastao u jednog od najvećih svetskih proizvođača svinja. Komunistička partija grada Nanjanga, gde je sedište kompanije, ima izričit cilj da firmu plasira na listu Fortune 500. Krajem 2021, Partija je naredila lokalnim vlastima da Muyuan-u daju zemljište i ubrzaju sve procedure i inspekcije. Preduzeće će dobiti subvencije za poljoprivrednu opremu, a lokalni inženjeri i drugi radnici će se povezati sa preduzećem, predviđa se planom. Bogatstvo osnivača Muyuan-a, Ćin Jinglina, naraslo je na 23 milijarde dolara. Što se tiče sledeće generacije preduzetnika, predsednik Si je nedavno pozvao da se „drznu da započnu posao“. Njegova poruka je sadržala snažnu podršku startapima, sve dok se bave oblastima koje vlada smatra prioritetnim. To uključuje najmoderniju proizvodnju, zelenu energiju i cloud računarstvo. Kina želi da otvori milion inovativnih malih i srednjih preduzeća u periodu 2021-2025. Od toga, 100.000 će biti nazvano „nova specijalizovana preduzeća“, a 10.000 će dobiti zvanje „mali giganti“. Država i dalje ima direktne udele u privatnim kompanijama, ali takođe pronalazi nove načine da utiče na privatni sektor, često kroz industrijske parkove i sistem dodeljenog statusa.
Startapi nisu obavezni da učestvuju, ali mnogi će uvideti velike koristi od državnog ekosistema talenata, kapitala i pristupa tržištu. Titule poput „mali džin“ deluju kao sponzorstva i signali kuda kapital treba da teče. One takođe doprinose „dobrim odnosima sa javnošću“, kaže Gu Đie, osnivač Fourier-a, firme za robotiku. Takođe olakšavaju pristup mestima kao što je Robotička dolina u Šangaju, u kojoj se nalazi 150 istraživačkih i razvojnih centara, preko 24.000 kompanija i 400.000 radnika. Lokalna vlast je vlasnik i menadžer Doline. Startapi imaju pravo i na druge beneficije. Gu, čija firma stoluje u Žanđangu, napominje da nabavka metalnih komponenti za Furijeove prototipove traje nedeljama umesto mesecima, jer mnogi dobavljači borave u tehnološkom parku. Takođe je iskoristio lokalni fond talenata, angažujući više od 600 inženjera i naučnika u poslednjih nekoliko godina. Sličan pristup u Silikonskoj dolini ili drugim globalnim tehnološkim zonama bio bi dugotrajan i obeshrabrujuće skup, primećuje Gu.
Fourier je privukao sredstva SoftBanke, japanske tehnološke investicione grupe, i Aramco Ventures, ogranka naftnog kolosa Saudijske Arabije. Takođe je dobio podršku nekoliko državnih fondova. Državne investicije su bile manje od SoftBank-ovih, ali šalju poruku tržištu o perspektivi kompanije. Takvi ‘usmereni fondovi’ koje uglavnom dodeljuju lokalne samouprave, sve su brojniji. U protekle tri godine, drugi državni subjekti su preuzimali kontrolna prava nad prosečno 50 privatnih firmi godišnje, u odnosu na šest u 2017. i 18 u 2018, navodi rejting agencija Fitch. Korisnici beneficija ne vide ovaj model kao korak ka nacionalizaciji. Žu Hanji, suosnivač kompanije Xinzailing, specijalizovane za bezbednost liftova, upoređuje to sa bankarskim kreditom bez fiksnog roka dospeća, što obično ne iziskuje mešanje države. Smisao državnih fondova je u podsticanju istraživanja i razvoja, te pomoći u obuci novih talenata. Ako određena kompanija propadne, njene tehnologije i radnu snagu mogu da apsorbuju druge firme bez previše štete, kaže Kristofer Fong iz Welkin Capital-a, privatne investicione kompanije iz Honkonga. Starija preduzeća takođe žele da se pridruže inovacionim parkovima koji uživaju podršku države. Ženg, koji je izgradio Jalu bez pomoći države (i članstva u partiji), počeo je da sarađuje sa vlastima jednog okruga u Šangaju.
Sve ovo sugeriše da bi Sijev savršeni privatni sektor mogao nalikovati nemačkom Mittelstand-u, navodi Enodo Economics, istraživačka agencija iz Londona: „Velika ergela privatnih firmi koje su inovativne, otvaraju visoko plaćena radna mesta i proizvode visokotehnološku robu.” Hoće li ovo uspeti? Neki preduzetnici kažu da se birokratija smanjuje u industrijskim zonama i da se država manje upliće u njihovo poslovanje. Ipak, postoji nekoliko razloga za skepticizam. U praktičnom smislu, Sijeva težnja ka boljoj strukturi rasta izvodljivija je u određenim delovima zemlje. Startap zone u Šangaju su fino naštelovane mašine sa profesionalnim osobljem. Neki zapošljavaju i bivše bankare sa Volstrita. Nasuprot tome, analitičari koji su nedavno posetili industrijski park u južnoj provinciji Hunan kažu da je podsećao na filmske kulise bez ikakvih stvarnih inovacija. Štaviše, kada firme potroše milostinju lokalne samouprave, vezuju se i za sudbinu i interese lokalnih zvaničnika. Taj rizik je uvek postojao, ali je sada izraženiji jer je uključenost lokalnih samouprava u poslovanje sve veća. Prošle godine je lokalna vlada sprovela sveobuhvatnu reviziju imovine 25.000 zvaničnika i članova njihovih porodica u Hangžuu, još jednom velikom tehnološkom centru i sedištu Alibabe. Lokalni zvaničnik, za koga se sumnja da ima veze sa gigantom e-trgovine, stavljen je pod istragu i izbačen iz Partije.
Sijeva vizija se suočava sa još jednim velikim izazovom. Prema izveštaju kalifornijskog Instituta za globalne sukobe i saradnju, ideja je da se privatne firme „grupišu i popune ostatak lanca snabdevanja” oko državnog sektora. Drugim rečima, umesto da se takmiče na tržištu za kupce koji su i sami pod pritiskom konkurencije, od privatnih kompanija se očekuje da, direktno ili indirektno, opslužuju samu državu. Neki će i dalje pokušavati da osmisle proizvode i usluge namenjene širokoj publici. Ali ako preduzetnici shvate da je umiljavanje državi sigurniji put ka preduzetničkom uspehu, privatni sektor može izgubiti deo svoje dinamike. Deng i njegovi naslednici razumeli su manjkavosti preterane državne kontrole. Izgleda da Si hoće da dokaže da nisu bili u pravu. Što se tiče novih kineskih tajkuna, oni će se, kao i svi pragmatični poslovni ljudi, prilagođavati zarad napretka što duže mogu.
(TheEconomist-ZTP, foto: China Daily)
