Veštački prst može da identifikuje različite materijale sa više od 90 odsto tačnosti tako što opipa njihovu površinu. Tehnologija bi mogla imati primenu u automatizaciji robotskih proizvodnih zadataka, kao što su sortiranje i kontrola kvaliteta. Taktilni senzori koji prepoznaju karakteristike površina, kao što su temperatura ili pritisak, nisu novi, ali senzori koji detektuju vrstu i hrapavost površina manje su uobičajeni.
Žou Li iz Pekinškog instituta za nanoenergiju i nanosisteme i njegove kolege razvili su prst koji može da identifikuje od čega je materijal napravljen korišćenjem triboelektričnih senzora, kao i da uoče njegovu hrapavost, bez izazivanja oštećenja. Kada je testiran na stotinama uzoraka od 12 materijala, uključujući drvo, staklo, plastiku i silikon, u kombinaciji sa analizom podataka zasnovanom na mašinskom učenju, prst je imao prosečnu tačnost od 96,8 odsto. Uređaj se sastoji od četiri mala kvadratna senzora, od kojih je svaki napravljen od plastičnog polimera sa različitim električnim svojstavima. Kada se senzori približe površini objekta, elektroni sa svakog kvadrata stupaju u interakciju sa površinom na malo drugačiji način, što se može izmeriti.
Ovi senzori, smešteni u prstolikom kućištu, zakačeni su za procesor i organski LED ekran, koji prikazuje naziv detektovanog materijala. U industrijskom okruženju, procesor bi mogao biti povezan sa mehanizmom za kontrolu proizvodnje. „Pametni prsti bi pomagali robotima da provere da li proizvodi ispunjavaju proizvodne standarde, u smislu sastava i površinske strukture,“ kaže Li. „Naš sistem bi takođe imao važnu ulogu u sortiranju industrijskog materijala.”
Ako se pokaže pouzdanim na više hiljada testova, sposobnost senzora da razlikuje materijale našla bi primenu u kontroli kvaliteta, kaže Ben Vord-Šerije sa Univerziteta u Bristolu. Međutim, verovatno bi se pokazao efikasnijim u kombinaciji sa drugim senzorima koji detektuju stvari poput ivice ili trenja, dodaje naučnik. Žou i njegov tim napominju da bi uređaj mogao da se koristi u veštačkoj protetici, ali je takva primena malo verovatna, kaže Tamar Makin sa Univerziteta u Kembridžu. „Za tehnologiju koju kontrolišu ljudi, ne treba nam ovaj nivo sofisticiranosti“, kaže naučnica.
(NewScientist-ZTP)
