Ne tako davno, zemlje su rangirane prema ekonomskim pokazateljima, efikasnosti institucija i sposobnosti da održe demokratske izbore. Danas, status jedne države na međunarodnoj sceni manje zavisi od prakse dobrog upravljanja, a više od sposobnosti da suzbije koronavirus. Uzmimo za primer Belgiju.
Zemlja od 11,5 miliona stanovnika nalazi se u srcu Evrope i dom je najmoćnijih institucija na kontinentu. Ali to je nije sprečilo da se popne na vrh liste na kojoj nijedna nacija ne želi da bude. Belgija trenutno ima najveću stopu smrtnosti od covida-19 na svetu, tačnije 1.385 slučajeva na milion stanovnika, prema sajtu Worldometer. U protekle dve nedelje, Belgija je u proseku registrovala 3.926 novozaraženih i 173 smrtnih ishoda dnevno. Belgijske javne bolnice, među najboljima u Evropi, bile su preplavljene, primajući skoro 700 pacijenata dnevno.
Sa 180 nacionalnosti, 100 aktivnih jezika i dve trećine stanovnika rođenih u inostranstvu, Brisel spada u izrazito kosmpolitske gradove. S jedne strane, kulturna raznolikost je ono što Brisel čini atraktivnim mestom za život. Međutim, ova izuzetno pokretna populacija možda je nehotice doprinela širenju virusa. „Belgija je mala košnica u srcu Evrope, što zemlju čini veoma ranjivom i na unošenje i širenje virusa,“ kaže virolog Stiven Van Guht. „Ljudi koji žive i rade u tzv. evromehuru, često se kreću tamo-amo između Belgije i matične zemlje.“
Postoji još jedan faktor: Belgija je duboko podeljena zemlja. Nova vlada je formirana u septembru, a Aleksander De Kru imenovan za premijera. Ali pre izbora De Krua, zemlja je bila bez regularne vlade od decembra 2018. godine, kada se njena četvorostrana koalicija raspala. Dve najveće partije, frankofoni socijalisti i flamanska separatistička N-VA, ne mogu da pronađu zajednički jezik. Rešenje je bila sedmostrana koalicija iz četiri političke grupacije, nazvana Vivaldi, po bojama četiri godišnja doba: Zeleni, narandžasti (flamanski demohrišćani), plavi (liberali) i crveni (socijalisti).
Spoljni posmatrači često su pod utiskom manjka nacionalne kohezije. Zemlju čine Valonija na jugu, sa francuskim govornicima, i Flandrija na severu, gde se govori holandski. Glavni grad Brisel se smatra dvojezičnim, ali nalazi se na severu zemlje, u holandskom govornom području. Odluke u vezi sa spoljnim poslovima, odbranom, pravosuđem, finansijama, unutrašnjim poslovima i javnim zdravstvom donose se na saveznom nivou. Flandrija, Valonija i Brisel, bazirani na lingvističkim i kulturnim razlikama, upravljaju obrazovanjem, kulturom i nekim aspektima zdravstvene politike kao tri suverena entiteta. Svaka regija ima svoje zakonodavne i izvršne nadležnosti.
Na mapi, Belgija izgleda kao jedna država, ali na terenu postoje najmanje dve, moguće i tri. Tokom prvog talasa pandemije, još u proleće, bogatija regija Flandrija bila je najteže pogođena, sa posebno visokim brojem smrtnih slučajeva u domovima za stare. U aktuelnom drugom talasu, najviše trpe frankofona Valonija i Brisel. Reakcija vlasti na zarazu oblikovana je regionalnim prioritetima i političkim ciljevima. Kada je De Kru položio zakletvu pre nekoliko nedelja, oglušio se o savete stručnjaka i rekao da želi da izbegne novo zaključavanje: „Da budem vrlo jasan: naša zemlja, naša ekonomija i naša preduzeća ne mogu da podnesu novo zatvaranje.“
Goreopisana situacija možda je nalik propaloj državi, u kojoj je korupcija duboka, a građani obespravljeni. Ali Belgija je zapravo bogata nacija, u kojoj nauka i tehnologija guraju ekonomiju napred. Ovde dolaze ljudi iz celog sveta da uče i rade. Poređenja radi, Brazil je među tri države sa najvećim brojem potvrđenih slučajeva koronavirusa. Desničarski predsednik Žair Bolsonaro uglavnom odbija da nosi masku, nastavlja da se rukuje, zanemaruje socijalno distanciranje, čak podstiče svoje pristalice da protestuju protiv zatvaranja koje nameću lokalni guverneri. Nakon što se i sam zarazio virusom u julu, Bolsonaro je nastavio da potcenjuje njegovu ozbiljnost.
Kultura je bitna. I Belgija i Brazil, iako se razlikuju u gotovo svakom drugom pogledu, federalne su države u kojima je teško postići konsenzus. Građani takvih zemalja skloni su da imaju različite stavove, iznose svoje mišljenje i preispituju političke odluke centralne vlasti. U obe nacije pandemija je podstakla istorijski, regionalni i društveni raskol. U Belgiji, dominantno industrijska Flandrija strahuje da će sama morati da podigne ekonomiju na noge. U Brazilu je, kao i u SAD-u, nošenje maski postalo političko pitanje; pristalice Bolsonara uporno odbacuju preventivne mere, dok se ostatak populacije trudi da poštuje preporuke.
Ono što je nedostajalo većini zapadnih kapitalističkih društava, a što je primećeno u drugim delovima sveta, jeste kolektivni duh. Mesta za koja čujemo samo kada se dogode prirodne katastrofe ili politički nemiri, poput Mozambika, Senegala, Ruande, Malezije ili Vijetnama, sada bogatim nacijama drže lekcije o suzbijanju pandemije. Ova komunitarna društva imaju socijalni kapital i uzajamnu podršku koja olakšava primenu policijskog časa, samoizolacije, karantina i socijalne distance, čak i među najsiromašnijima.
S druge strane, Zapad, zavisan od potrošnje i konkurencije, trenutno pati od pandemije koliko i od posledica preventivnih mera. Dan nakon isteka prvog karantina u Briselu, ispred prodavnica H&M stvorili su se ogromni redovi. Poenta nije u dobrim ili lošim vladama koliko u vrednostima. Neke od najuspešnijih zemalja u borbi protiv pandemije ujedno imaju najveću represiju i korupciju. Koliko god da je Bolsonaro grozan predsednik, ili belgijska vlada disfunkcionalna, visok broj nastradalih od covida-19 mogao se izbeći samo da je bilo više empatije i solidarnosti.
(ForeignPolicy-ZTP)
