Zahvaljujući starijim glasačima, ekstremne partije Evrope ostaju daleko od vlasti

Ako Emanuel Makron, najmlađi predsednik u istoriji francuske Pete republike, zadrži svoju funkciju, zahvalnost će dugovati najstarijim biračima. Da su u prvom krugu 10. aprila prebrojani samo glasovi građana mlađih od 60 godina, Makron bi bio treći, ostavljajući Francuskoj da bira između radikalne levice i desnice u drugom krugu izbora. Širom Evrope, mnogi mejnstrim lideri duguju svoju poziciju starijoj glasačkoj populaciji koja redovno izlazi na birališta. Ali oni neće biti tu zauvek. Ili će mlađi birači vremenom postati umereniji, ili će se Evropa udaljiti od predvidljivog centrizma koji je decenijama komforno zastupala.

U Evropi kao i drugde, očekivalo se da raspoloženje birača prati predvidljiv obrazac. Prepuni idealizma i saosećanja koji su očigledno nedostajali njihovim roditeljima, mlađi birači su naginjali ka levici. Kako su godine prolazile, a sa njima iskustvo stambenih kredita i poreskih opterećenja, desnica je postajala sve privlačnija. Ali ovo ideološko pomeranje se često dešavalo unutar iste političke partije. Krovne stranke desnog ili levog centra, poput nemačkog CDU-a ili španskog PSOE, sadržale su frakcije koje su mogle da privuku gotovo sve, od mladih idealista od kreditnih obveznika. (Amerikanci i Britanci imaju slično iskusto sa bazično dvopartijskim sistemima, uz povremena ekstremnija odstupanja.)

Mnoga evropska društva danas se sastoje od dva pretpostavljena politička tabora. Glasači u svojim 70-im godinama obično se drže krovnih partija, na tragu američkog iskustva. Nemački penzioneri masovno glasaju za CDU i rivalski SPD, stranke koje su i njihovi roditelji verovatno prepoznavali kao svoje. Vremešni Irci se drže partija Fine Gael ili Fianna Fail, koje opstaju gotovo čitav vek. Njihovi italijanski ispisnici obično glasaju za Demokratsku stranku ili Forca Italiju Silvija Berluskonija. Za mlade, nasuprot tome, velike centrističke partije su samo jedna od mnogih opcija. Veze koje su njihove roditelje držale uz određenu stranku, poput pripadnosti crkvi ili sindikatu, često više ne važe. Njihov politički avanturizam podstakao je nove pokrete širom Evrope: gomilu zelenih partija, često bizarne nacionaliste i ređe liberalne grupacije.

Neke organizacije koje su proistekle iz ovih trendova prilično su neobične, poput italijanskog Pokreta pet zvezdica koji je menjao ideologiju i na poslednjim izborima u Italiji zadobio poverenje mlađih glasača. Neki partije imaju burnu istoriju, poput Šin Fejna u Irskoj; nekada bliska teroristima, danas je među mladima popularnija od duopola Fajn/Fijana. U Španiji imamo liberalne i populističke partije i na krajnjoj desnici i levici. Otvoreni ksenofobi poput mađarskog Jobika i Švedskih demokrata (koji su donekle reformisani), ključni politički proboj su ostvarili zahvaljujući mlađim glasačima. Nemačku AfD, još jednu stranku koja targetira migrante, podalje od vlasti drže birači stariji od 70 godina.

Najuspešniji među ovim političkim pobunjenicima lako se i sami pretvaraju u velike krovne stranke. Francuski En Marche! koji je doveo Makrona na vlast 2017, učinio je to uz podršku mladih jednako koliko i starijih glasača. Pet godina kasnije, pošto je postao deo establišmenta (i pokupio najveće talente iz redova socijalista i republikanaca), Makronu su bejbi bumeri doneli izborni uspeh. Oko 36% francuskih birača starijih od 60 ga je podržalo, što je skoro dvostruko više od birača mlađih od 25 godina. S obzirom da izlaznost raste sa godinama, upravo mu je masovni odziv starijih birača doneo pobedu u prvom krugu.

Otkud generacijski jaz? Mladi i stari različito razmišljaju o politici. Penzioneri se drže partija koje su vodile zemlju nakon rata kojeg se mnogi sećaju ili decenija potonjeg ekonomskog rasta. Međutim, ključna iskustva milenijalaca i zumera, u rasponu od punoletnika do 30-godišnjaka, uključuju dve ekonomske krize od 2008. i još uvek aktuelnu pandemiju kovida-19. Ekstremna levica ne deluje tako opasno onima koji se ne sećaju Hladnog rata. Za starije francuske glasače, Žan-Lik Melanšon je snažan podsetnik na francuske komuniste koji su iskazivali odanost sovjetskim vrednostima. Mlađima se dopada njegov nastup samo zato što uznemirava bogatije Francuze.

Mladi s pravom smatraju da mejnstrim političari podilaze starijim građanima, koji su kupili svoje stanove dok cene nisu skočile, koji uživaju u penzijama otpornim na inflaciju i ostavljaju za sobom visok javni dug i ekološki haos. Nekadašnji klasni rat zamenjen je generacijskim procepom. Bumeri imaju svoje političke stranke, dok mlađe generacije imaju svoje, radikalno nove pokrete. Nekada se smatralo da mladi vremenom postaju sve naklonjeniji krovnim partijama centra, ali to više nije izvesno. Podrška centrističkim partijama je u neprekidnom padu tokom prethodne dve decenije. Lojalnost tradicionalnim partijama nije garancija umerenosti (pogledajte američke Republikance), niti je fragmentacija siguran put ka ekstremizmu.

Francuska je odbacila svoje dve klasične partije u korist više centrizma, a ne manje. U Belgiji i Holandiji, desetak stranaka sada sedi u parlamentu. Izbori su samo početni impuls za sklapanje komplikovanih koalicija, što može potrajati mesecima ili čak godinama. Marginalne stranke ponekad podržavaju vladajuće koalicije, ali ih do sada nisu kontrolisale. Fragmentacija politike koju su pokrenuli mladi pojačala je konkurenciju u javnoj sferi, što je poželjno. Ali stare stranke koje su dominirale evropskom politikom uspevale su da primoraju ekstremiste da se uklope u njihov centristički kalup ili da se bore za relevantnost. Sada gledamo suštinska pomeranja na političkoj sceni. Na njoj će biti mesta za one koje stariji birači trenutno drže podalje od vlasti.

(TheEconomist-ZTP, foto: FT/Getty)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.