Vreme ističe: Tunis u opasnoj zoni između reforme i autokratije

Predsednik Tunisa Kais Sajed povukao je 25. jula neobičan potez. Nakon jednodnevnih protesta u celoj zemlji, koji su bili i nasilni, otpustio je premijera, ukinuo imunitet političarima i suspendovao parlament na mesec dana. Sada, na polovini tog 30-dnevnog perioda, građani još uvek ne znaju ko će biti novi premijer ili kakav je predsednikov plan za izvlačenje zemlje iz neposredne političke i dugoročne ekonomske krize.

Bilo je naznaka na osnovu kojih se Sajedova intervencija mogla očekivati. Uprkos korupciji, pogoršanju ekonomije, velikoj nezaposlenosti i rastućem besu javnosti, tuniski parlament je nastavio da se bavi sitnim razmiricama. Glavni uzrok napetosti je rivalstvo između Sajeda i Enade, partije samozvanih „muslimanskih demokrata“ koji dominiraju u parlamentu. Čak ni pandemija, sa stopom smrtnosti koja je izmakla kontroli, nije omela političare u njihovim čarkama i frakcijskim borbama.

Za region i ostali svet, previranja u Tunisu obećavaju i opasnost i šansu. Za posmatrače iz SAD-a, poučene krhkošću demokratije nakon ustanka od 6. januara, sudbina tuniskih postrevolucionarnih institucija ispraćena je sa velikom pažnjom. Za Evropsku uniju, koja se sprema za nove talase imigracije, rizici su mnogo opipljiviji. Za Tunižane, a posebno za veliki deo tuniskog civilnog društva, opasnost je neposredna, a svaki Sajedov potez predmet detaljnog preispitivanja.

Primeri parlamentarne nesposobnosti su obilni, od blokada i fizičkih napada do dugačkog spiska krivičnih prijava od kojih su se mnogi poslanici štitili imunitetom. Ali tek je loše hendlovanje pandemije dovelo javnost do ivice strpljenja; posebno problematična bila je haotična kampanja vakcinacije tokom muslimanskih praznika, kada su građani stajali na ekstremnoj vrućini u dugim redovima, u kojima su često izbijale tuče. Stoga nije bilo ničega usiljenog u javnim skupovima koji su pozdravili Sajedovu intervenciju; širom zemlje, Tunižani su izlazili na ulice kako bi proslavili navodnu odmazdu nad samodovoljnom političkom klasom koja se odavno oglušila o brojne primere okrutnosti i poniženja kojima su građani svakodnevno izlagani.

Za sada je, pak, malo toga izvesno sem ogromne javne podrške predsedniku, potaknute izuzetno uspešnom kampanjom vakcinacije od 8. avgusta, kada je cepljeno više od pola miliona Tunižana. Anketa sprovedena samo nekoliko dana nakon predsednikove intervencije pokazala je da ga podržava 87 odsto građana, dok je samo 3 odsto protiv. Sudeći po atmosferi u glavnom gradu, posebno u njegovim siromašnijim okruzima, podrška se čini nespornom. Ali, odsudni trenutak se približava; za petnaest dana, Sajed će se ili vratiti haotičnom parlamentu, ili se suočiti sa lokalnim i međunarodnim optužbama za uvođenje diktature.

Predsednik Tunisa Kais Sajed (foto: Reuters)

Realnost je da niko ne zna šta će učiniti. Sajedovo pozivanje na vanredna ustavna ovlašćenja počivalo je na mnjenju da je zemlja u „neposrednoj opasnosti“. Ta opasnost je dolazila ili od pandemije kovida-19 ili sa ulice. Međutim, Enada je insistirala na političkom dijalogu, negirajući bilo kakvu pretnju sa ulice. Uspeh vakcinacije je umanjio zdravstvene rizike, čime je dodatno potkopan legitimitet predsednikovih vanrednih ovlašćenja. To je problem, jer je većina tuniskog civilnog društva, posebno Kvartet za nacionalni dijalog, uslovio svoju podršku poštovanjem ustavnih ograničenja.

Čak i pre Sajedove ubedljive pobede na izborima 2019, građani su mogli da naslute kako će izgledati vladavina profesora ustavnog prava. Od svojih akademskih dana, Sajed je više puta skicirao svoju viziju: sistem zasnovan na obliku direktne demokratije, lišen partijske dominacije, sa kandidatima koji se imenuju isključivo po zaslugama. Može li se to postići sa raspoloživim vremenom i političkim sredstvima, ostaje otvoreno pitanje. „Trenutno je situacija vrlo sumorna i neizvesna,“ kaže Hamza Medeb, saradnik Karnegi centra za Bliski istok. „Predsednik ima kontrolu i nad zakonodavnom i sudskom granom vlasti. To je ogromna moć.“ „Nema zacrtanog puta iz ovih okolnosti. Građani moraju znati kuda idemo, ali predsednik nije ništa obznanio.“

Nejasno je da li će Sajed prvo konsultovati civilno društvo ili će svoju buduću viziju predstaviti kao svršen čin. „Možda planira vanredne izbore, ili referendum, ili novi nacionalni dijalog poput onog iz 2013, pa čak i povratak na ustav iz 2014. i parlamentarnu anarhiju koja je prethodila trenutnoj krizi,“ dodaje Medeb . Konsultacije sa Kvartetom za nacionalni dijalog bi odložile rešenje, iako bi imale podršku. Nametanje vlastitog plana i kockanje sa podrškom kvarteta bi ubrzalo stvari, ali bi verovatno otuđilo grupe koje su predsedniku najpotrebnije. Šta god da uradi, stabilnost je imperativ za građane, ali i za strane donatore. Da li Tunis više naginje apsolutističkoj vladavini, slično Egiptu i zemljama Zaliva, ili liberalnim zapadnim demokratijama ostaje predmet žestoke debate.

Dodatnu poteškoću predstavlja teška finansijska situacija, jer glavni donatori Tunisa, pretežno zapadne institucije, verovatno neće nastaviti sa podrškom bez naznaka političkog kursa zemlje. Tunis takođe mora da balansira između tradicionalno konkurentskih regionalnih sila. „Nalazimo se usred regionalnih borbi za moć, kao i onih unutar SAD-a i EU,“ ističe Medeb. „Predsedniku je hitno potreban novac kako bi izmirio spoljne dugove. SAD zahtevaju povratak na ustav iz 2014, dok EU čitavu ovu krizu posmatra kroz potencijalne migracije.

„Alžir, Egipat i Maroko takođe posmatraju ovu situaciju iz ugla vlastitih interesa. Sve ovo nam govori zašto predsednik ne žuri sa imenovanjem novog premijera. Ulozi su previsoki da bi sebi dozvolio žurbu.“ Za sada, nasuprot smirujućim naslovima iz lokalnih medija, Tunis se suočava sa velikom neizvesnošću. Civilno društvo, aktivisti i političari upiru pogled u predsedničku palatu; ako ne bude novih iznenađenja, za samo dve nedelje političarima će biti dozvoljeno da nastave sa sitnim svađama, dok Kartagina gori.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: Reuters)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.