Rok trajanja: Jesu li privremeni e-vaučeri budućnost novčanih stimulansa?

„Ako želite da vidite kako slobodno tržište zaista funkcioniše, na pravom ste mestu,” rekao je Milton Fridman u najavi za svoju TV seriju Sloboda izbora iz 1980-ih. Čuveni ekonomista je pozdravljao gledaoce sa trajektnog pristaništa u Honkongu. Grad je, govorio je Fridman, bio „gotovo ogledni primer onoga što se dešava kada vlada ljudima da slobodu da ostvare svoje ciljeve“.

Prošle nedelje je isti grad započeo novi eksperiment: ne samo da daje ljudima slobodu da ostvare svoje ciljeve, već im daje i besplatan novac za kupovinu. Građani Honkonga su 1. avgusta primili prvu ratu potrošačkog vaučera, u sklopu vladinog projekta oživljavanja teško pogođene maloprodajne industrije. Visina uplate je 640$, a distribucija veoma efikasna. Novac je građanima uplaćen na karticu Octopus (koja se često koristi u prodavnicama i javnom prevozu) ili na aplikacije za elektronsko plaćanje poput Alipay-a.

Prodavnice se sada jagme za nezarađene dolare svojih mušterija. Hotel Mira, iz kojeg je Edvard Snouden svetu otkrio američke tajne, nudi 75 odsto popusta domaćim klijentima. Za razliku od standardnih novčanih davanja, ovi e-vaučeri moraju biti potrošeni u roku od nekoliko meseci. U suprotnom će „isteći“.

Pa hoće li ih Honkonžani iskoristiti ili protraćiti? Slični eksperimenti u prošlosti dali su različite rezultate. Nakon što je Južna Koreja u maju 2020. podelila privremene vaučere, samo 36 odsto domaćinstava je prijavilo da je povećalo svoju potrošnju u maloprodaji (neki su smanjili druge vrste troškova). Nakon što je Tajvan 2009. podelio fizičke vaučere, većina ljudi ih je potrošila na stvari koje bi ionako kupili, utvrdili su istraživači sa akademije Sinica u Tajpeju. Samo četvrtina građana ih je koristila za neplanirane kupovine, što ih nije učinilo efikasnijim od klasičnih američkih poreskih olakšica iz 2008.

Ove manjkavosti ne bi iznenadile zagovornike teorije o „ukupnom prihodu“, koji tvrde da domaćinstva smanjuju potrošnju tokom vremena, trošeći delić svog procenjenog životnog imetka. Prema ovim modelima, neočekivani dobici se u velikoj meri stavljaju u štek. U ovom slučaju, Honkonžani ne mogu uštedeti novac od vaučera jer mu je ograničen rok. Ali, iznenadni prihodi im ipak omogućavaju da uštede više svog zarađenog novca jer ne moraju da ga troše na stvari koje kupuju vaučerima.

Začetnik teze o ukupnom prihodu bio je niko drugi do Milton Fridman. Ako će eksperiment Honkonga da profunkcioniše onako kako vlada očekuje, onda će jedan od Fridmanovih najdražih gradova morati da prevaziđe jednu od njegovih najslavnijih teorija.

(TheEconomist-ZTP, foto: Dickson Lee)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.